Три јерменска споменика - суза и цвет на сломљеном крилу

Прича "каже" да младенци из околине Јеревана након венчања сватовску колону зауставе код моста на реци Касах (Kasagh) како би своје прве свадбене фотографије начинили испред једног споменика... Друга и трећа прича "кажу" да мало нас зна порекло и намену два споменика. Једног испред манастира у Градском парку у Земуну, а другог испред Главне поште у новосадском Булевару Михајла Пупина.

То су хачкари. Традиционални јерменски споменици. На јерменском хачкар значи  „крст у камену“. А поменута два споменика, у Земуну и Новом Саду, без обзира што изгледају знатно старије, постављени су 1993. године (у Земуну), односно 1995. године у Новом Саду.

Хачкар у Земуну

Као подсећање на један тужан догађај и као израз захвалности јерменског народа нашем…

Хачкар у Новом Саду

А трећи споменик-"онај са младенцима" из увода, налази се недалеко од духовног и религијског центра Јерменије и јерменског народа – Ечмиадзина, одмах крај моста на реци Касах…

Споменик у Јерменији

Сва три спомен обележја су подигнута у знак сећања на један трагичан догађај, који је додатно учврстио везе јерменског и српског народа… А прича гласи овако...

Седмог децембра 1988. године, разоран земљотрес је погодио главни град тадашње Совјетске Републике Јерменије, Јереван. 

У тој катастрофи је настрадало 50000 људи. Позиву у помоћ, који је Председник СССР Михаил Горбачов упутио светској јавности, одазвало се 111 земаља света, међу њима и тадашња нам држава – СФРЈ. 

У наредних неколико дана, чим су се стекли услови за прихват, ваздушна лука у Јеревану је постала најактивнији аеродром у том делу света… Војни и цивилни ваздухоплови су долетали са свих страна земаљске кугле и дотурали најнеопходније ствари унесрећеним грађанима Јерменије… 

Са наше стране, већ 10. децембра је успостављен ваздушни мост Скопље – Јереван, у којем је учествовао један авион београдске компаније “Авиогенекс”, те два авиона типа Ан-12, Југословенског РВ и ПВО…

Ан-12 ЈРВ и ПВО (YU-AID) који се срушио у Јерменији

Једанаестог дана децембра те 1988. године, у касним вечерњим сатима посада нашег Ан-12 у саставу:

потпуковник пилот Предраг Маринковић

потпуковник пилот Владимир Ерчић

потпуковник пилот Миленко Симић

потпуковник навигатор Милан Мићић

заставник I класе летач механичар Бориша Мосуровић

заставник I класе летач механичар Милисав Петровић

заставник летач радио телеграфиста Јован Зисов

добила је од аеродромске контроле летења Скопски Петровaц дозволу за полетање и лет по маршрути Петровaц – Ларнака – Јереван…

Током читавог лета, пратило их је лоше време (у ваздухопловном жаргону СМУ-сложени метео услови), што за искусну посаду нашег транспортера није представљало већи проблем јер су и они као и ваздухоплов били обучени и припремљени за извршење задатака у свим метео условима…

Међутим, приликом прилаза аеродрому у Јеревану, десио се проблем, за који ни до данас нажалост није утврђен разлог. 

Да ли је дошло до неког техничког отказа у самом авиону, грешке посаде или пак грешке контролора летења у Јеревану, тек, наш авион је тридесет три минута након поноћи, 12. децембра 1988. године својим точковима додирнуо шљунчану обалу реке Касах, неколико километара од Ечмиадзина и десетак километара од прага писте међународног аеродрома у Јеревану. Одмах након контакта са земљом, због конфигурације терена (обала реке), авион се превалио и у експлозији распрснуо на хиљаде делова…

Поглед са моста на место удеса где се налази спомен обележје

Свих седам чланова посаде је на месту остало мртво… Као да сам земљотрес није био довољно трагичан…

Место пада летелице

Остаци нашег авиона

Помен нашој посади након удеса

Ипак, након залечених рана, јерменски народ је на достојанствен начин одао почаст храбрим летачима. Хачкарима у Земуну и Новом Саду, а од 1995. године и монументалним спомеником “Сломљено крило”, крај моста на реци Касах, где се авион и срушио. На том месту је првобитно било спомен обележје које су подигли радници “Енергопројекта”…

Наиме, на седму годишњицу трагедије, 12. децембра 1995. године, уз присуство војних и државних званичника обе државе, Католикоса Јерменске апостолске цркве, те породица настрадалих, откривен је споменик, који има практично три целине, где прва од постамента симболизује сам земљотрес, раширене руке на средини споменика симболизују молбу за помоћ коју је народ Јерменије упутио свету и на крају аутентични остатак крила дугачак седам метара са јасном симболиком на седморицу настрадалих ваздухопловаца.

Са леве стране споменика се налази хачкар на којем су представљене јерменска и српска мајка које тугују за својом децом, а са десне стране пак један уобичајени хачкар.

Испред споменика се налази спомен-плоча исписана на јерменском, руском и енглеском језику… На постаменту се налази и седам мермерних таблица са именима чланова посаде…

Указом Президијума Врховног Совјета СССР, 27. јануара 1989. године, седмочлана посада авиона Ан-12 рег.бр 73312 YU-AID, за испољену храброст и самопожртвовање приликом извршавања племените мисије пружања помоћи у ликвидацији последица земљотреса у Јерменији, посмртно је одликована је Орденом „Пријатељство народа“. Указ је потписао тадашњи Председник Президијума Врховног Совјета СССР-а Михаил Горбачов.

Као знак нераскидиве везе Јерменског народа са српским народом, почетком деведесетих година, из Јерменије су послата два хачкара. Један хачкар постављен је 1993. године у Градском парку у Земуну поред улаза у манастирску цркву Светог Архангела Гаврила.

Други спомен хачкар постављен је 1995.године у центру Новог Сада на месту где се некад налазила Јерменска црква код Главне поште.

Чланови породица настрадалих летача су били позвани на освештавање споменика 1995. године, а све је то камером забележила екипа ВФЦ "Застава филма", предвођена аутором Радољубом Матовићем, сниматељима Милорадом Зубовићем и Мирком Лукановићем, те монтажерком Душанком Јаковљевић...

Документарни филм "Јереван-суза и цвет на сломљеном крилу", приказан је у оквиру емисије "Дозоволите...", 17. децембра 1995. године...

Приликом освештавања споменика у Јеревану 1995., од званичника с могло чути и следеће: Да је овај споменик могао и од сувог злата бити направљен... А ни тада не би могао показати захвалност јерменског нашем народу…

Већ се усталио обичај да званичне делегације Србије и Јерменије приликом узајамних посета обиђу спомен обележја... 

А ван дипломатских и војних протокола, сваке године на данашњи дан, представници локалне самоуправе из града Армавира и Ечмиадзина, те неко од владиних званичника из Јеревана, посете споменик "Сломљено крило" и одају пошту нашим летачима.

И увек оставе беле руже или неко друго цвеће беле боје.

Тако је у Јерменији било и данас...