"Мој почетак" НАТО агресије десио се на данашњи дан пре 22 године...
Знамо и не смемо никада заборавити, а опростити свако према свом, да је 24. марта пре двадесет две године започела НАТО агресија на нашу земљу.
Другога, заправо трећег дана НАТО агресије, 26. марта у јутарњим сатима примио сам дужност оперативног дежурног у Ваздухоплловном заводу "Мома Станојловић" где сам био тада на служби, на аеродрому Батајница (ВЗ "МОМА"-у даљем тексту "ВЗ").
Претходне две ноћи, Алијанса је на просторији сремске ливаде смештене између атара села Батајнице и вароши Нове Пазове дејствовала по више циљева. Иако је ВЗ интегрални део батајничког аеродрома, прве две ноћи је стратезима у Монсу "крајеугаони" камен одржавања нашег војног зракопловства био незанимљив.
Током тог дана тог 26. марта, радило се у ВЗ, готово па уобичајено. Највећи део софистициране технике, алата и проче је већ раније, по моделу од јесени претходне године када је требало да буде "прво бомбардовање", али су се милошевић и Холбрук тада "договорили"; дакле, оно што је требало да се измести, у највећем је измештено по Батајници, Пазовама, Земуну итд...
Хангаре и слично наравно, није се могло сакрити и склонити...
Тог јутра је постојала идеја код претпостављених да ме неко замени на дежурству како би једну Гаму (борбена верзија хеликоптера Газела) прелетели у Лађевце, односно на њихову према ратном плану одређену размештајну просторију. Хеликоптер је тек изашао са ремонта. Сијала се фарба на њему што би рекли.
Међутим, систем комуникација са једне, настали хаос са друге, те известан трећи разлог-који је за причу небитан, тај задатак је ставио ad acta.
Већина запослених су, готово као у редовним условима ВЗ напустили у 15 сати. Остали смо дежурни оперативни - помоћник мој и ја, те дежурни по погонима сваке организационе јединице ВЗ. Наравно, чуварска (стражарска) служба и ПП (противпожарни) вод.
Анекс Сектора за летна испитивања (СЛИ) на аеродромској платформи (стајанка) је био место где сам провео поподне. То је и иначе било место где сам радио. Слушале су се вести. Са радија и телевизије. Тада нисам знао да је Жика погинуо на Космету.
С обзиром да је претходног дана готово сравњена са земљом зграда некадашње команде батајничког аеродрома на којој се налазила и сирена за узбуну, тог јутра ми је приликом примопредаје дужности предочено да ће евентуални сигнал за узбуну са шифрованом поруком бити испоручен позивом на мобилни телефон.
Како год, то поподне 26-ог марта, у ВЗ нас је остало отприлике 40-ак људи. Дежурни, чуварска служба, "противпожарци", дежурни по погонима...
Било је неоубичајено топло за то доба године. Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса.
Нађавола, баш док сам се сапуњао, помоћник је примио "Мораву" (мсм. да се тако звала кодна ознака борбене узбуне).
Јбга., шта сад да се ради...
Нећу бежати гологуз и насапуњан.
Док сам се спирао од сапунице, брисао и навлачио комбинезон, колега је алармирао све погоне и дежурне по њима, тако да су људи сви, у року од мање од 7-8 минута изашли са аеродрома.
За то време сам и ја био спреман и са колегом-помоћником дежурног у АПА-и (возило-акумулатор у најкраћем; служи за давање електричне енергије за покретање стартер генератора за паљење млазних мотора), још једном смо обишли све погоне ВЗ.
Када смо се уверили да су сви напустили ВЗ, са дежурним смене чуварске службе који нас је чекао на капији крај пута Батајница-Пазова, закључали смо исту и отишли на збориште за узбуну...
Оно је било крај железничке станице у селу Батајница.
Паркиран аутобус, наши људи око њега изашли. Поседали на тротоар, пуше... Околно становништво изашло пред нас. Добри Сремци. Одмах неке мајке се организоваше и у року од пола сата-сат, пред војску изнеше свакојаке понуде...
Штрудле и пите разне... Сушени животињски мишићи и просушени млевени у виду којекавих кобасица... Сокови и минерална. Беше и по које пиво и флаша ракије кружише... Око 21 сат дође на то место и директор Завода.
Мештани уплашени. Претходне две ноћи су им биле "ватрене". Лагао бих када би рекао да и ми нисмо били сличнога стања.
Ипак, са стране од "цивила", дискутујемо са сазнањима које имамо, ко је од колега претходне две ноћи летео и дејствовао. Где је која јединица размештена. Да ли су дејствовали?!
Информације, са различитих извора-различите. Тешко се може "похватати" ко где, када и шта.
Дејствовала и ПВО.
ВОЈИН-овци претрпели најјаче ударе. "Очи и уши" ове земље су озбиљно оштећени. Ланац руковођења и командовања такође. Једном речју, пред пуцањем је, али још увек је неки "контролисани" хаос.
Резултат осионости политике над струком...
Негде пред поноћ, можда и раније-око 23 сата, ведро звездано небо "обележише" траговима кондензата НАТО летелице. Након пар тренутака зачуше се експлозије. Ми на желстаници у селу Батајница, а укосо десно од нас-гори небо.
Гађају ВЗ! Гађају нас...
Ћутимо. Ми немамо где.
Најхрабрији од мештана остадоше уз нас.
Већи део цивила оде пут својих кућа.
Обележавајућа танад из "праги" означава свој пут у висине.
Зликовци знају њихов домет.
Лете изнад висинског максимума лаких ПА (противавионских) зрна.
За посматрача са стране, изгледа као лајтшоу, заправо, као ватромет на обележавању пунолетства наследника неког од наших тајкуна. Таман тако.
Они цивили који осташе са нама бодре и навијају. Саме себе. И нас.
Ми ћутимо. Благи осмејак у невербалној комуникацији им ипак даје наду. Иако знам(о) да је нема...
"Лупали су" до негде 2 сата иза поноћи...
Негде око три, звони ми мобилни. Зову са ОЦ Команде РВ. Кажу, ваздушна опасност прошла.
"Додемо" да видимо стање и "предузмемо мере."
Пошто је директор ВЗ са нама, седамо у његов ауто и одлазимо на аеродром.
Откључавамо капију.
У дубини, од правца капија па ка стајанци и писти, горе ватре...
Прилазимо... Телефон опет звони. Питају какво је стање.
- Све гори!, кажем.
- Зови "пожарце" из Пазове и села Батајница!, каже.
Наставља у истом тону да уз њих које треба да позовем, те ове "моје" из ВЗ и ове из земунске "Матице" које ће да пошаље - имамо екипу која ће покушати да санира лоооом.
Тако и чиним.
У међувремену добијам инструкцију и потврду да је дејствовано конвенционалним оруђима и да нема опасности од касетних бомби. Што ће рећи да полако треба кренути, без бојазни од тих "курвињских" бомбица, да се гаси и спашава већ нешто...
Зграде...
Тада нисам ни размишљао одакле том колеги из Команде РВ таква информација. Но, био је у праву. Само су "обичне" бомбе биле...
Ватрогасци, ти дивјунаци којих се, и са дистанце од 20 лета мало ко сећа, започели су свој "плес" по рушевинама како би покушали да локализију пожар...
Један... Други... Пети... Ко зна који... Гори земља, метал... Гори бетон, горе цигле... Гори ваздух...
Како они момци напредују и ми идемо за њима. Гледамо остатке некадашњих погона нашег ВЗ.
У пламену нестају остаци фарбаре; хангара главног ремонта; ремонта млазних мотора; ремонта клипних мотора; пламен "једе" магацине...
Жао ми...
Гледам директора. Старог пуковника и искусног зракопловног вука.
На избораним образима му искре од пламена осветљене сузе.
Па како пена "смири" ватру и та ватра се пресијава, тако се и оне сузе на његовом лицу исто тако пресијавају...
До тог тренутка ми било наравно жао и криво-али није било споља видљиве емоције; када видех те сузе на лицу старог пуковника, нешто поче да ми се кида у грудима...
Почех да плачем к`о мало дете. Плач поче да ме гуши и нешто у унутрашњости бића да ме ломи...
Прену ме из тог стања звук сирене и одсјај плавог ротациониг светла иза мене/нас.
Из службеног аута изађе (не помињем имена, тим пре што је овај судионик мртав-Покој му души) колега, наш претпостављени. Генерал...
Прилази нам. Стојимо директор ВЗ и ја. Плачемо...
Генерал одсечно рече: "Здраво!"
Ћутимо.
Обрати се директору.
- Јебено!
- Видиш!, рече директор.
Генерал ћути. Вероватно смишља шта ће следеће да каже/пита. Па изусти...
- Ко ти је дежурни?Директор погледом "показа" на мене.
Овај ме погледа и рече нешто што никада нећу заборавити и што ће до века ми остати у памћењу као нека "похвала глупости"...
- Дежурни!?, рече.
- Изволите господине генерале!, одговорих.
- Где ти је беретка!?
Иако у неком ненормалном психичком стању у којем бејах, успех да му одбрусим истом мером:
- Генерале! А где је теби Завод!
Није ми ништа одговорио...
Неколико месеци касније се врло нечасно понео у једном сасвим другом контексту-но није ни битно... Покој му души и Бог нека му души опрости!
фото: Томислав СТОЈКОВИЋ
Нема коментара:
Постави коментар