In Memoriam, Љубиша Величковић (1946-1999)
На данашњи дан пре 23 године, у НАТО агресији на нашу земљу, погинуо је Начелник Штаба Врховне команде ВЈ за РВ и ПВО, генерал пуковник Љубиша Величковић.
генерал пуковник Љубиша Величковић (1946-1999)
Љубиша Величковић је рођен 1. марта 1946. године у селу Црљенац код Пожаревца. Након осмогодишње школе одлази у Ваздохопловну војну гимназију "Маршал Тито" у Мостару, а потом наставља школовање на Ваздухопловној војној академији у Задру. У Совјетском Савезу завршава преобуку за МиГ-21, а након повратака и Командно-штабну школу РВ и ПВО. Обављао је дужност пилота у јединици, наставника летења, командира ескадриле и Команданта ловачког пука. Крајем 80-их поново одлази у СССР, овога пута предводећи групу наших пилота и техничара који су упућени на преобуку за ловац МиГ-29.
По повратку из СССР-а, завршава и Командно-штабну школу оператике, а потом опет бива послат на двогодишње школовање у СССР у Генералштабну војну академију "Ворошилов", коју са успехом завршава. Током распада земље, обављао је низ одговорних дужности у склопу нашег ваздухопловства, да би 1993. године био постављен за Команданта РВ и ПВО. Крајем 90-их прелази на дужност заменика Савезног министра за одбрану, а током НАТО агресије обављао је дужност Начелника Штаба Врховне команде ВЈ за РВ и ПВО. Био је један од наших најбољих пилота. Носилац је Златног летачког знака и звања инструктора летења за ловачку авијацију.
На дан 1. јуна 1999. године, генерал Величковић је у склопу обилазака јединица наше РВ и ПВО, посетио и једну ПВО батерију која се налазила на ватреном положају код села Омољица. Пола сата након поноћи, батерија је покушала да изврши гађање непријатељских летелица које су дејствовале по Панчеву. Тих неколико секунди док су `тражили` непријатеља је било довољно да овај открије њихов положај и да дејствује по њима противрадарским пројектилима. Директан погодак једног пројектила, усмртио је генерала Величковића, пуковника Пејчића и мајора Трифуновића. Сахрањен је 3. јуна у родном селу.
Постхумно је одликован Орденом ратне заставе првог степена. Иза њега су остале кћерке Ангелина и Радмила.
Dugo sam ga i dobro poznavao,bio mi je pretpostavljeni od komandira eskadrile do k-danta RVi PVO,veliki čovek,vrstan starešina i odličan pilot.Sećam se jedne anegdote kada je polazio u Rusiju na Vorošilovsku akademiju došao je da se pozdravimo i rekao je:Rale,idem da budem najbolji,i bio je najbolji u klasi.Tražio je da mu prvog dana ujutro po bombardovanju spremimo avion da poleti,spremili smo ispratili ga i sleteo je,kaže bio je do Tuzle,neustašiv je bio,to je tražio i od podčinjenih,slava mu!
ОдговориИзбриши