четвртак, 31. децембар 2020.

Светац и "његови" авиони...

Да ли можемо замислити ситуацију у којој је наша Црква у диптих светитеља "унела" Марка Мрњавчевића, те тако славимо светог Марка Краљевића... Е донекле је такво што са јунаком наше приче, учинила Руска Православна Црква. Помиње га (а и наша то чини тада), првог дана Новог лета по грегоријанском, односно 19. децембра по јулијанском календару. Свети преподобни Илија Муромец.


Епска традиција и народно предање руског народа, као једног од највећих својих јунака помиње Иљу Муромеца, који се уз Добрињу Никитича и Аљошу Поповича, сматра највећим и најхрабријим руским средњевековним витезом, а њих тројица представљају три хероја-Три богатира из богатог наслеђа руске епске књижевности...
Добриња, Иља и Аљоша на платну Виктора Васнецова

У преко 50 народних прича и песама, проповеда се о чудима и јуначким делима која је Иља чинио. 

О његовом детињству и болести након које је остао непокретан. 

И о чудесној посети тројице ходочасника (Исуса са двојицом апостола), који су подигли Иљу са постеље у његовој 33-ћој години и даривали му надљудску снагу, након чега он одлази у Кијев и ставља се на располагање Светом кнезу Владимиру, оцу хришћанске Русије. 

У служби Великог кнеза, Иља се истиче својом борбом против идолопоклоника, те заштитом граница Кијевске Русије од упада татарских и осталих номадских племена, те "Златне хорде", спремних да униште младу хришћанску нацију. Поред тих обавеза, Иља се успут обрачуна и са понеким змајем и осталим митским чудовиштима, а од једног таквог (чудовишта) је спасао и византисјког цара Константина... Значи, овај славни руски витез је био способан за све...

Када се епско наслеђе "очисти" од мита. Када се разне предаје (јер Иља Муромец није познат само у меморији Руског народа, него га као јунака помињу и Германи, Финци,...) анализирају, а временски период смести у један реалан и прихватљив оквир, добијамо приповест, заправо кратко житије монаха Кијево-Печерског манастира над чијим су се моштима дешавала многа чуда, након чега га је РПЦ 1643. године и канонизовала.

Занимљиво је да је због велике популарности коју је Иља Муромец уживао у СССР-у, негде пред распад те творевине крајем 80-их, приређена стручна медицинска експертиза његових нетрулежних моштију, која је само потврдила оно што каже његово кратко житије и понешто епско предање...


Тако се дошло до закључка да је светитељ био веома висок (каквим се и представља у еповима), те да је имао повреду кичме која му је готово онемогућавала кретање (непокретност из епа). Али низ рана од оружја указује да је био покретан и потврђује заправо његово чудесно исцељење са 33 године.

Поред те повреде, установљено је још низ повреда, што говори у прилог оном што се из манастирских хагиографија зна, а то је да се витез много истакао храброшћу, али је и настрадао током династичких и борби против идолопоклоника у кијевској Русији, као и у борбама против Татара, те да се након тога повукао у манастир да вида ране и ту се замонашио и уснуо у Господу са 45 лета.

Овакав животопис, био он заснован на наслеђу народних сказки о епском јунаку, или пак утврђен на житију светог ратника и борца за заштиту хришћанске вере, свакако је својом величином био инспирација многима. На десетине и стотине уметничких дела је настало у Царској Русији, потом у Совјетском Савезу и данас у Руској Федерацији.

Слике, илустрације, гравире, споменици, приче и романи, позоришне представе, опере, симфоније, дела за црквене и "грађанске" хорове, филмови, анимирани филмови, видео-игре, фрегате, ледоломци, оклопна возила, оклопни возови, тенкови, пароброди, организације и установе, удружења, географски топоними... и... два авиона...

Када је легендарни Игор Сикорски, без којег данас не би било могуће ваздухопловство каквим га познајемо, а нарочито хеликоптери, почео да пројектује ову летелицу, није ни слутио вероватно да ће са њоме ући у историју и постигнути низ светских рекорда.

Стваралачки дух овог пионира светске авијације и вероватно највећег конструктора којег су Русија и Америка имале (а човек имао и пољске крви 😋), није могао да се помири са неким аеродинамичким прорачунима тадашњих његових колега из Британије, који су тврдили да је авијација с обзиром на технологију, достигла свој максимум у тој својој првој деценији од првог лета браће Рајт. Сикорском то заправо није било логично и он почиње израду "Руског витеза" четворомоторног авиона, за то време оријашких димензија, на основу којег репројекта, крајем децембра 1913. године, компанија "Руско-Балтички железнички Завод" из Санкт Петерсбурга, обавља први успешан лет и започиње производњу првог серијског путничког четворомоторног авиона на свету. Фабричко име летелице је било Сикорски С-22, али га је Игор, због димензија летелице и њених могућности, без дилеме назвао Иља Муромец.

За оно време, био је то заиста авион "епских" димензија... Дужине 20 метара, са размахом крила од 30 метара. Имао је 7 чланова посаде, и по први пут, одвојен путнички део од кабине посаде. А тај путнички део је био салонског типа са удобним седиштима за 16 путника, салоном, спаваћом собом и купатилом и клозетом 😄. Имао је и осветљење кабине и грејање, а сам Сикорски је управљајући њиме постигао низ светских рекорда за то доба. На висину од 2000 метара, изнео је 1300 килограма. Пут од Санкт Петерсбурга до Кијева је превалио за непуних 14 сати, превозећи 16 путника и са само једним слетањем...

И таман када се јавило интересовање и ван граница Руске Царевине за набавком овог "чудовишта", започео је Први светски рат. Али је Сикорски имао већ спремљен "одговор" и уз мање измене од првобитне путничке верзије, направио је тешког бомбардера, који је у својим последњим верзијама, поред неколико митраљеских тачака (8), могао да понесе и 1500 килограма бомби.

И овде су Сикорски као творац летелице и "Иља Муромец" као његово "чедо", били први на свету. Прво због количине убојних средстава, затим, са њиме су Руси први пут извели групна бомбардовања немачких положаја, као и појединачне атаке на групе ловаца, што је свеукупно допринело развоју тактике употребе бомбардера.

Такође, са њиме су први у свету, извели ноћно бомбардовање, што је од тада, па до данас, једна од најнепријатнијих ратних пошасти... Укупно је произведено 73 авиона овог типа, а Руси су током Прве војне изгубили у борбеним дејствима само један авион. Коришћен је 400 пута и на непријатеља је истоварио 65 тона бомби.

Након Првог светског рата, престало се са производњом и ремонтима летелица, тако да је већина њих због истека ресурса мотора, "бачена" у старо гвожће. Неколико њих су коришћени за цивилни превоз, два комада у армијским школама за обуку бомбардера и опет неколико комада у рату против Врангела, те против Пољака...

Друга летелица, заправо, други "свечев авион" (из наслова) је руски стратегијски бомбардер Тупољев Ту-160, који носи име "Иља Муромец"...

Крајем 60-их година, када су Амери почели да раде на стратешком бомбардеру Б-1пред совјетске конструкторе је постављен захтев за израду надзвучног бомбардера, способног да у дубину непријатељске територије испоручи око 50 тона којекаквих бомби и ракета на даљину од 15-ак хиљада километара. Чак три конструкциона бироа су добила тај задатак, али су током година развоја, само инжињери и техничари из Тупољева испуњавали захтеване норме. Како год, 18. децембра 1981. године - „звезда је рођена“.

Ово четворомоторно „чудовиште“ са променљивом геометријом крила, што му омогућава високу анвелопу перформанси при свим режимима лета је према неким прорачунима, спрам корисне носивости и своје економичности и „најкориснији“ авион на свету. Иначе мотори који су уграђени на њега Кузњецов НК-32 су најјачи авионски мотори икада уграђени на неки серијски авион.

Наоружавање два пука из совјетске ере је започело крајем 80-их, али је распад СССР-а прекинуо даљу производњу, која је прво Јељциновим, а након тога и Путиновим указом настављена. Иначе, до распада је произведено 35 комада. Пошто је један пук био у Украјини у бази Прилуки, а други у Енгелсу у Русији, након слома СССР-а, у Украјини се затекло 19 летелица овог типа. Према споразуму, нуклеарни пројектили су враћени РФ још почетком 90-их, али су Украјинци током читавог периода последње деценије 20-ог столећа гајили наду да ће моћи да експлоатишу ову летелицу, зашта реално немају потребе. Вероватније је да су то време „дали“ Америма, да се ови мало боље упознају са овом летелицом. Но, тамо 1999-те године, 10 авиона уништавају, један комплетирају за свој Музеј ваздухопловства, док 8 комада враћају Русима, заједно са неколико номера Ту-95, чиме се отписује део дуга за гас...

Тренутно је на располагању руском РВ 16 летелица овог типа. Оно што треба нагласити од летних перформанси је да авион има максималну брзину 2,3 М. Да је максимална носивост нуклеарног и конвенционалног наоружања 45 тона. Да је тактички радијус 6500 километара, који се са допуњавањем горивом у ваздуху „пење“ и на дупло па и три пута веће вредности (зависи од замора четворочлане посаде). Како год, при крстарећој брзини, блиској брзини звука са пуним резервоарима може у ваздуху да проведе 15 сати.

Чест је „гост“ на страницама светских медија, када мало-помало надлети територију САД (Аљаска) и Канаде. Северна и Централна Европа су већ опште место. С обзиром на своју брзину и могућност ниског и прикривеног лета, без обзира што није „стелтан“, веома лако и неопажено би могао да се "довуче" до уже територије САД, а то је оно што Амере највише „сврби“.

Иначе, свих 16 авиона тренутно базирају у склопу 22. Гардијске бомбардерске дивизије у бази Енгелс код Саратова. Одатле могу бити размештени и у базе на крајњем северу или пак истоку земље, с` тим што су Руси постигли договоре са Кубом, Алжиром и Венецуелом о базирању авиона-танкера који служе за подршку свакодневним крстарећим летовима од Русије до Америке и назад. 

А за крајњу сврху и тотално запетљавање односа, постигнут је договор са Венецуелом о пребазирању одређеног броја ових летелица у базу Либертадорес у Каракасу. 

Са том статешком базом, те новом модификацијом на моторима (која је још у раној фази испитивања, али је већ постигнуто то да је са једним пуњењем авион био у ваздуху више од 24 сата), и већ пословично широким спектром арсенала најразличитијих крстарећих бомби и ракета свакојаког пуњења, Амери заиста имају разлога да се чешкају по глави, иако је бивши државни секретар Мајк Помпео злурадо коментарисао ову руску активност као бацање пара.

Ово су иначе и прве летелице у РВ РФ, које су "крштене" и носе имена по руским херојима из свих историјских периода, спортистима, заслужним летачима, а један носи име и по Светом Преподобном Илији Печерском-Иљи Муромецу.

Ликовствует днесь земля Русская, воина и чудотворца своего Илию Муромца прославляюще, яко той в Церкви торжествующей пребывая, соратует сродницем своим и Церкви воинствующей, на враги видимыя и невидимыя Руси Святой испрошая у Господа вспоможение, да невозбранно славят и чтут людие русские Христа Бога. (Тропар 3. глас)





субота, 12. децембар 2020.

Три јерменска споменика - суза и цвет на сломљеном крилу

Прича "каже" да младенци из околине Јеревана након венчања сватовску колону зауставе код моста на реци Касах (Kasagh) како би своје прве свадбене фотографије начинили испред једног споменика... Друга и трећа прича "кажу" да мало нас зна порекло и намену два споменика. Једног испред манастира у Градском парку у Земуну, а другог испред Главне поште у новосадском Булевару Михајла Пупина.

То су хачкари. Традиционални јерменски споменици. На јерменском хачкар значи  „крст у камену“. А поменута два споменика, у Земуну и Новом Саду, без обзира што изгледају знатно старије, постављени су 1993. године (у Земуну), односно 1995. године у Новом Саду.
Хачкар у Земуну
Као подсећање на један тужан догађај и као израз захвалности јерменског народа нашем…
Хачкар у Новом Саду
А трећи споменик-"онај са младенцима" из увода, налази се недалеко од духовног и религијског центра Јерменије и јерменског народа – Ечмиадзина, одмах крај моста на реци Касах…
Споменик у Јерменији
Сва три спомен обележја су подигнута у знак сећања на један трагичан догађај, који је додатно учврстио везе јерменског и српског народа… А прича гласи овако...

Седмог децембра 1988. године, разоран земљотрес је погодио главни град тадашње Совјетске Републике Јерменије, Јереван. 
У тој катастрофи је настрадало 50000 људи. Позиву у помоћ, који је Председник СССР Михаил Горбачов упутио светској јавности, одазвало се 111 земаља света, међу њима и тадашња нам држава – СФРЈ

У наредних неколико дана, чим су се стекли услови за прихват, ваздушна лука у Јеревану је постала најактивнији аеродром у том делу света… Војни и цивилни ваздухоплови су долетали са свих страна земаљске кугле и дотурали најнеопходније ствари унесрећеним грађанима Јерменије… 

Са наше стране, већ 10. децембра је успостављен ваздушни мост Скопље – Јереван, у којем је учествовао један авион београдске компаније “Авиогенекс”, те два авиона типа Ан-12, Југословенског РВ и ПВО…
Ан-12 ЈРВ и ПВО (YU-AID) који се срушио у Јерменији
Једанаестог дана децембра те 1988. године, у касним вечерњим сатима посада нашег Ан-12 у саставу:
потпуковник пилот Предраг Маринковић
потпуковник пилот Владимир Ерчић
потпуковник пилот Миленко Симић
потпуковник навигатор Милан Мићић
заставник I класе летач механичар Бориша Мосуровић
заставник I класе летач механичар Милисав Петровић
заставник летач радио телеграфиста Јован Зисов

добила је од аеродромске контроле летења Скопски Петровaц дозволу за полетање и лет по маршрути Петровaц – Ларнака – Јереван…
Током читавог лета, пратило их је лоше време (у ваздухопловном жаргону СМУ-сложени метео услови), што за искусну посаду нашег транспортера није представљало већи проблем јер су и они као и ваздухоплов били обучени и припремљени за извршење задатака у свим метео условима…

Међутим, приликом прилаза аеродрому у Јеревану, десио се проблем, за који ни до данас нажалост није утврђен разлог. 
Да ли је дошло до неког техничког отказа у самом авиону, грешке посаде или пак грешке контролора летења у Јеревану, тек, наш авион је тридесет три минута након поноћи, 12. децембра 1988. године својим точковима додирнуо шљунчану обалу реке Касах, неколико километара од Ечмиадзина и десетак километара од прага писте међународног аеродрома у Јеревану. Одмах након контакта са земљом, због конфигурације терена (обала реке), авион се превалио и у експлозији распрснуо на хиљаде делова…
Поглед са моста на место удеса где се налази спомен обележје
Свих седам чланова посаде је на месту остало мртво… Као да сам земљотрес није био довољно трагичан…
Место пада летелице
Остаци нашег авиона
Помен нашој посади након удеса
Ипак, након залечених рана, јерменски народ је на достојанствен начин одао почаст храбрим летачима. Хачкарима у Земуну и Новом Саду, а од 1995. године и монументалним спомеником “Сломљено крило”, крај моста на реци Касах, где се авион и срушио. На том месту је првобитно било спомен обележје које су подигли радници “Енергопројекта”…
Наиме, на седму годишњицу трагедије, 12. децембра 1995. године, уз присуство војних и државних званичника обе државе, Католикоса Јерменске апостолске цркве, те породица настрадалих, откривен је споменик, који има практично три целине, где прва од постамента симболизује сам земљотрес, раширене руке на средини споменика симболизују молбу за помоћ коју је народ Јерменије упутио свету и на крају аутентични остатак крила дугачак седам метара са јасном симболиком на седморицу настрадалих ваздухопловаца.
Са леве стране споменика се налази хачкар на којем су представљене јерменска и српска мајка које тугују за својом децом, а са десне стране пак један уобичајени хачкар.
Испред споменика се налази спомен-плоча исписана на јерменском, руском и енглеском језику… На постаменту се налази и седам мермерних таблица са именима чланова посаде…
Указом Президијума Врховног Совјета СССР, 27. јануара 1989. године, седмочлана посада авиона Ан-12 рег.бр 73312 YU-AID, за испољену храброст и самопожртвовање приликом извршавања племените мисије пружања помоћи у ликвидацији последица земљотреса у Јерменији, посмртно је одликована је Орденом „Пријатељство народа“. Указ је потписао тадашњи Председник Президијума Врховног Совјета СССР-а Михаил Горбачов.
Као знак нераскидиве везе Јерменског народа са српским народом, почетком деведесетих година, из Јерменије су послата два хачкара. 
Један хачкар постављен је 1993. године у Градском парку у Земуну поред улаза у манастирску цркву Светог Архангела Гаврила.
Други спомен хачкар постављен је 1995.године у центру Новог Сада на месту где се некад налазила Јерменска црква код Главне поште.
Чланови породица настрадалих летача су били позвани на освештавање споменика 1995. године, а све је то камером забележила екипа ВФЦ "Застава филма", предвођена аутором Радољубом Матовићем, сниматељима Милорадом Зубовићем и Мирком Лукановићем, те монтажерком Душанком Јаковљевић...


Документарни филм "Јереван-суза и цвет на сломљеном крилу", приказан је у оквиру емисије "Дозоволите...", 17. децембра 1995. године...
Приликом освештавања споменика у Јеревану 1995., од званичника с могло чути и следеће: Да је овај споменик могао и од сувог злата бити направљен... А ни тада не би могао показати захвалност јерменског нашем народу…
Већ се усталио обичај да званичне делегације Србије и Јерменије приликом узајамних посета обиђу спомен обележја... 
А ван дипломатских и војних протокола, сваке године на данашњи дан, представници локалне самоуправе из града Армавира и Ечмиадзина, те неко од владиних званичника из Јеревана, посете споменик "Сломљено крило" и одају пошту нашим летачима.
И увек оставе беле руже или неко друго цвеће беле боје.

Тако је у Јерменији било и данас...