четвртак, 9. јун 2022.

Драгослав Спасојевић: Први Ф-84Г Тандерџет у нашем РВ

На данашњи дан, 9. јуна 1953. године, први Ф 84-Г Тандерџет слетео је на батајнички аеродром и ушао у састав 117. лап који се у то време са осталим јединицама РВ и ПВО преонаоружавао и модернизовао.

Током Другог светског рата и непосредно по завршетку, југословенско РВ било је оријентисано на источну технику и технологију што је изненада прекинуто 1948. године Резолуцијом Информбироа. Све испоруке и сарадња са СССР су прекинуте, што је довело југословенско РВ и ПВО у врло тежак положај. 

Државно руководство било је приморано да се обрати Западу за помоћ, чиме су убрзо склопљени споразуми са Великом Британијом и САД о испоруци авиона и опреме. Од Британије су добијени авиони МК-6 Москито, а од САД П-47 Тандерболт. У свету, посебно у САД још у току рата радило се на развоју авиона са млазним мотором, јер су клипни мотори са елисом достигли свој максимум и постали су кочница за даљи развој брзине авиона. 

Мк-6 Москито ЈРВ и ПВО, извор за фото: http://www.mycity-military.com/imgs/18848_206236501_Moskito%20Mk%206.jpg

Авион Ф-84Г Тандерџет, задржао се у наоружању РВ и ПВО целих 20 година, остављајући иза себе бројне генерације борбених пилота ловаца-бомбардера, којима је летачко искуство са Тандерџета било драгоцено код каснијих преобука на модерније и лакше авионе. 

Још 1944. године амерички инжењер, иначе емигрант из Грузије, Александар Картвели (Картвелишвили), започео је рад на развоју млазног авиона који је требао да замени његово чедо П-47 Тандерболт. Иначе Картвели је био главни конструктор фабрике „Рипаблик Авиејшн Компани“, који је уз велике проблеме и тешкоће постигао изванредне успехе у конструисању борбених летелица. Почетком 1946. године полеће први прототип под ознаком ЕксПе-84 са писте у данашњој бази Едвардс. После доношења новог закона о националној безбедности Америке, у 1947. години, промењена је ознака за ловачке авионе са „П“ на „Ф“. Тако је Тандерџет постао Ф-84.

П-47 Тандерболт ЈРВ и ПВО, извор за фото: http://www.paluba.info/smf/index.php?topic=16434.15

Развој авиона Ф-84 није ишао нимало глатко, тако да авиони од серије А до серије Д, према оцени америчког ваздухопловства нису испуњавали постављене захтеве. Тек је Е варијанта после низа промена масовније ушла у употребу 1949. године, а 1951. године и последњи модел са трапезним крилом, Ф-84Г Тандерџет, који је стекао светску славу и био главна ваздухопловна снага НАТО-а и многих земља у свету. Тако је Ф-84Г био први млазни авион у наоружању иако су пре њега постојали неки млазни авиони који нису постали познати као Тандерџет. Произведен је у више од 7500 примерака.

Ф-84Г Тандерџет америчког РВ

По много чему је био први. Између осталог и по томе што је то први борбени авион са инсталацијом за пуњење горивом у лету и први једносед са могућношћу ношења нуклеарне бомбе. Имао је радар АН/АПГ-30, максималног домета око 5000 метара, као и аутоматског пилота Ф-5, који се код нас није користио због великог оптерећења претварача и малог ваздушног простора наше земље. Кисеоничка инсталација, анти-Г инсталација, кабина под притиском, хидро команде са могућношћу растерећења командне палице, ИЛС уређај за слетање, избациво пилотско седиште и низ других новина су утицале на незабележен скок у развоју авиона и опреме борбене авијације.

ЕксПе-84, први прототип Тандерџета

Био је поуздан авион и највећи број удеса и страдања пилота се догађао због грешака посаде, а врло ретко техничким отказима. Од Ф-84Г, настали су Ф-84Ф Тандерстрик и РФ-84Ф Тандерфлеш - извиђачка варијанта. Са Тандерстриком су се неки извиђачи из моје 353. иае сретали на Јадрану пошто је био у наоружању Италије.

Ф-84Ф Тандерстрик италијанског РВ, извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/thumb/2/2f/Italian_F.84F.jpg/800px-Italian_F.84F.jpg

Пионир млазне авијације није се добро провео у Кореји, јер са својим перформансама није имао велике изгледе против млађег ловачког авиона МиГ-15. Са појавом Ф-86 Сејбр, Тандерџет се спушта на мање висине ближе земљи и постаје ловац бомбардер, што је остао до краја свог експлоатационог века.

Ф-86 Сејбр америчког РВ

Ако би говорили о манама, прва би била однос снаге и тежине авиона. Имао је мотор Ј35-А-29 са 2540 кп потиска, и у односу на тежину која је са комплетном количином горива и убојним теретом достизала 10100 килограма, толики потисак није био довољан, што је у неким земљама света које су користиле овај авион, захтевало 3000 метара дугачку ПСС за полетање. Могао је да понесе 5200 литара горива у варијанти за дејства у дубини непријатељске територије. Имао је 6 митраљеза 12,7 мм што говори о намери конструктора да од Тандерџета створи ловачки авион. Сваки митраљез је имао по 300 метака. Поред стрељачког, био је наоружан са 24 ракете Хвар од 5 инча. Могао је да носи на бомбоносачима бомбе од по 50 килограма, па до фантастичних 500 кг по једном носачу, а укупно 2000 килограма убојног терета. Био је опремљен уређајем за идентификацију, радио-станицом домета 200 километара и одличним радио-навигационим компасом домета око 400 километара. Са максималном брзином од око 1000 км/ч, достизао је радну висину од 12500 метара и подносио +7,33 и -3 Г. Брзина му је била строго ограничена на 0,82 Мах.

Ф-84Г Тандерџет ЈРВ и ПВО-припрема за лет, извор за фото: http://www.paluba.info/smf/index.php?topic=23933.60

Такав авион је 9. јуна 1953. године слетео на аеродром Батајница у 117. лап, где је заменио домаће клипне авионе С-49А. Пре слетања и доласка Тандерџета, у Батајницу су почетком марта слетели двоседи авиони за тренажу Т-33, који су служили за обуку и припрему за лаширање на Тандерџету.

Један од првих неколико примерака америчког Т-33 који су 10. марта 1953 године слетели на аеродром Батајница,

Прва група пилота је извршила преобуку у америчкој бази у СР Немачкој 1952. године, па је по повратку у земљу отпочела преобуку са осталим пилотима пука, на челу са командантом мајором Милорадом Ивановићем. Убрзо је формиран и Центар за преобуку (ЦЗП) на млазне авионе са мајором Албином Старцом, као командантом ЦЗП.

Иначе, авиони су у Батајницу долазили са више страна, а најчешће из Грчке и то са нашим и страним посадама. Било је и нових и употребљаваних авиона. Последњи летови на легендарном Ф-84Г, извршени су 15. августа 1973. године, у 353. иае, облетом истих пре расходовања, у чему сам и лично учествовао. У то време, 353. иае је већ извршила преобуку на ИЈ-21 Јастреб и у јуну 1973. године је њима била и попуњена. Иначе, Тандерџети у склопу 353. иае су били извиђачке верзије, под ознаком РФ-84Г, опремљени са три камере, те светлећим и фото бомбама. Никада у тој јединици није било отказа који би довели до губитка посаде, а и летови су извршавани искључиво над морем, далеко од СТС и било какве прилике да нам неко помогне.

Тандерџет  ЈРВ и ПВО, извор за фото: http://www.airwar.ru/history/locwar/europe/f84yug/f84_yug_14.jpg

Колико се сећам, последњи лет у СФРЈ са РФ-84Г, извршио је мајор Винковић Алберт, прелетом са аеродрома Ортјеш на аеродром Батајница, одакле је авион пренет у Музеј ЈРВ. То се десило 20. фебруара 1974. године. За све време употребе ове летелице у нашем РВ, укупно је кроз програм помоћи нашој земљи испоручено 229 авиона.

Последњи лет Тандерџета и слетање на батајнички аеродром, пред предају Музеју ЈРВ, извор за фото: http://www.muzejvazduhoplovstva.org.rs/editor_slike/f84g_let-31.jpg

Драгослав Спасојевић аутор ове приче, рођен је у Рушњу  12. децембра 1945. године. За време дугогодишње летачке каријере, летео је на више типова летелица и службовао у многим летачким јединицама нашег РВ. У периоду  од 1981-86, био је Командир 525. тае, из које је касније настала чувена 252. ескадрила - „Курјаци са Ушћа“. Остварио је преко 2000 сати налета. Носилац је Златног летачког знака. Пензионисан је у чину пуковника авијације 2000. године.


среда, 1. јун 2022.

1. јун 1999., Љубиша...

In Memoriam, Љубиша Величковић (1946-1999)

На данашњи дан пре 23 године, у НАТО агресији на нашу земљу, погинуо је Начелник Штаба Врховне команде ВЈ за РВ и ПВО, генерал пуковник Љубиша Величковић.

генерал пуковник Љубиша Величковић (1946-1999)

Љубиша Величковић је рођен 1. марта 1946. године у селу Црљенац код Пожаревца. Након осмогодишње школе одлази у Ваздохопловну војну гимназију "Маршал Тито" у Мостару, а потом наставља школовање на Ваздухопловној војној академији у Задру. У Совјетском Савезу завршава преобуку за МиГ-21, а након повратака и Командно-штабну школу РВ и ПВО. Обављао је дужност пилота у јединици, наставника летења, командира ескадриле и Команданта ловачког пука. Крајем 80-их поново одлази у СССР, овога пута предводећи групу наших пилота и техничара који су упућени на преобуку за ловац МиГ-29.

По повратку из СССР-а, завршава и Командно-штабну школу оператике, а потом опет бива послат на двогодишње школовање у СССР у Генералштабну војну академију "Ворошилов", коју са успехом завршава. Током распада земље, обављао је низ одговорних дужности у склопу нашег ваздухопловства, да би 1993. године био постављен за Команданта РВ и ПВО. Крајем 90-их прелази на дужност заменика Савезног министра за одбрану, а током НАТО агресије обављао је дужност Начелника Штаба Врховне команде ВЈ за РВ и ПВО. Био је један од наших најбољих пилота. Носилац је Златног летачког знака и звања инструктора летења за ловачку авијацију.

На дан 1. јуна 1999. године, генерал Величковић је у склопу обилазака јединица наше РВ и ПВО, посетио и једну ПВО батерију која се налазила на ватреном положају код села Омољица. Пола сата након поноћи, батерија је покушала да изврши гађање непријатељских летелица које су дејствовале по Панчеву. Тих неколико секунди док су `тражили` непријатеља је било довољно да овај открије њихов положај и да дејствује по њима противрадарским пројектилима. Директан погодак једног пројектила, усмртио је генерала Величковића, пуковника Пејчића и мајора Трифуновића. Сахрањен је 3. јуна у родном селу.

Постхумно је одликован Орденом ратне заставе првог степена. Иза њега су остале кћерке Ангелина и Радмила.

1. јун 1999., Божидар...

In Memoriam, Божидар Пејчић (1959-1999)

Пре 23 годинe, на данашњи дан, у НАТО агресији на нашу земљу, погинуо је пуковник Божидар Пејчић.

пуковник Божидар Пејчић (1959-1999)

Божидар Пејчић је рођен 18. септембра 1959. године у селу Рсовци код Пирота. Завршио је Војну академију РВ и ПВО и Командно штабну академију РВ и ПВО. Био је изузетан стручњак у области АРЈ ПВО и службовао је у многим ПВО гарнизонима широм земље. Крајем 90-их, а пред НАТО агресију на нашу земљу, Божидар је обављао командне дужности у Сектору за РВ и ПВО Генералштаба Војске Југославије.

На дан 1. јуна 1999. године Божидар је био у делегацији Генералштаба-Сектор РВ и ПВО која је у склопу обилазака јединица на терену, дошла и на ватрени положај једне батерије 310. срп у рејону села Омољица код Панчева. Управо тада је на тај положај противрадарским пројектилима дејствовала НАТО авијација и ти су пројектили погодили радарску станицу за осматрање и навођење и на лицу места усмртили Божидара, као и генерала Величковића и мајора Трифуновића.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали синови Небојша и Љубомир.

1. јун 1999., Светомир...

In Memoriam, Светомир Трифуновић (1965-1999)

Пре 23 годинe у НАТО агресији, погинуо је мајор Светомир Трифуновић.

мајор Светомир Трифуновић (1965-1999)

Светомир Трифуновић је рођен 2. марта 1965 године у селу Пресека код Зубиног Потока. Завршио је Војну академију КоВ, смер АРЈ ПВО и службовао је у гарнизону Сарајево, да би након распада земље, био распоређен у 310. самоходни ракетни пук у Крагујевцу, где је обављао дужност командира ракетне батерије.

Током НАТО агресије на нашу земљу, батерија којом је командовао Светомир и у којој је обављао и дужност руковаоца гађања у радарској станици за осматрање и навођење, више пута је мењала своје ватрене положаје. На дан 1. јуна 1999. године, батерија се налазила у атару села Омољица код Панчева. На ватрени положај, пола сата иза поноћи, на командно место на којем је Светомир обављао своју дужност, дошао је и тадашњи Начелник Штаба Врховне команде за РВ и ПВО, генерал пуковник Љубиша Величковић са сарадницима. Тада је по њиховом положају дејствовала непријатељска авијација која је усмртила Светомира, као и генерала Величковића и пуковника Божидара Пејчића. Светомир је сахрањен 2. јуна на гробљу Белошевац.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали син Андреј и кћерка Јована.

1. јун 1999., Драган...

In Memoriam, Драган Бандић (1971-1999)

Пре 23 године, на данашњи дан, у НАТО агресији је погинуо припадник РВ и ПВО, старији водник Драган Бандић.

старији водник Драган Бандић (1971-1999)

Драган Бандић је рођен у Сарајеву 1. јуна 1971. године. У родном граду је завршио основну школу, а потом је на оближњем аеродрому Рајловац, где се налазио Школски центар РВ и ПВО, завршио Средњу војну школу РВ и ПВО. Након завршене школе, службовао је у родном граду, а после распада земље, са службом је прешао у Нови Сад, где је у оквиру 240. самоходног ракетног пука обављао дужност командира вода једне ракетне батерије.

На свој 28 рођендан, 1. јуна 1999. године, Драган се са својом јединицом налазио на ватреном положају у рејону села Надаљ. Непријатељска авијација је дејствовала по положају Драганове јединице противрадарским ракетама, од којих је једна директним поготком у командно возило у којем се Драган налазио, угасила живот овом честитом Сарајлији. Сахрањен је 3. јуна на гробљу у Петроварадину.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

1. јун 1999., Александар...

In Memoriam, Александар Поповић (1973-1999)

На данашњи дан пре 23 годинe, у НАТО агресији на нашу земљу је погинуо војник у резерви Александар Поповић.

војник у резерви Александар Поповић (1973-1999)

Александар Поповић је рођен 24. априла 1973. године у Новом Саду. У родном граду је завршио Гимназију и Природно-математички факултет, на којем је након дипломирања уписао и последипломске студије. Као војни обавезник, мобилисан је уочи почетка НАТО агресије на нашу земљу и распоређен на дужност оператора самоходног лансирног оруђа у склопу 240. самоходног ракетног пука ПВО.

На дан 1. јуна пре 23 годинe, батерија у којој је Александар служио, налазила се на борбеном положају у рејону села Надаљ код Новог Сада. У једном тренутку, осматрајући небо над зоном своје одговорности, добили су "захват" и са три ракете дејствовали по непријатељским летелицама. Нажалост, тиме су открили и свој положај, тако да је непријатељ након маневра избегавања пројектила, узвратио самонавођеним против-радарским пројектилима, од којих је један директно погодио возило у којем се налазио Александар и усмртио га на лицу места. Александар је сахрањен 4. јуна на новосадском Новом гробљу.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.