Ваздухопловно право прати развој ваздухопловства. Први текстови о томе појавили су крајем XVII века, у епохи ваздухоплова лакших од ваздуха (балони, ваздушни бродови). Појава авиона и експанзија ваздухопловоства, довела је до пораста значаја правног регулисања ваздухопловне проблематике, као и појаву нормативних аката. У почетку ти акти су третирали национално законодавство и односили су се на проблем безбедности од самих летелица (ваздухоплова), касније добијају најшири значај и међународну димензију. У том смислу ваздухопловно право представља скуп свих правних одредаба којима се регулишу одређени односи између физичких и правних лица у вези са ваздушном пловидбом или са ваздухопловством уопште.
18. фебруара 1913. године, Краљевина Србија је донела "Уредбу о саобраћају справама које се крећу по ваздуху", чиме је постала пета земља у свету која је законским актом ове врсте регулисала војни и цивилни ваздушни саобраћај изнад своје територије.
Разлог за доношење овог правног акта је била чињеница да се у Међународном праву тог доба, односно почетком 20. века, ваздушни простор сматрао истим као и отворено море. Дакле, сматран је слободним и без икаквог националног суверенитета. Тек 1910. године, код Немаца се јавља идеја да ваздушни простор изнад одређене државе припада тој држави да је успоставqање контроле у ваздушном простору есенцијално питање националне сигурности садржано у начелу да: "свака држава има комплетан и ексклузивни суверенитет у ваздушном простору изнад њене територије".
Из тог разлога,Немачка доноси први закон такве врсте у свету, и то 10. августа 1910. Пруска као део истог Царства то чини у октобру исте године, док Енглеска такав правни акт добија 2. јуна 1911. године. Француска то чини 22. новембра исте године а Аустро-Угарска годину дана касније, тј. 20. децембра 1912. године. САД су то учиниле после нас, у мају 1913. године, аИталија у септембру исте године када и ми. Остале земље у свету су то урадиле тек након Првог рата...
Мала Краљевина на Балкану-Србија, такав закон доноси непуна два месеца од оснивања свог ваздухопловства. На предлог министра унутрашњих дела Стојана М. Протића и министра војног, ђенерала Милана Божановића“ради штићења интереса државних у погледу спречавања ухођења, царинских права, народног здравља и народне одбране, као и безбедности грађана”, по милости Божијој и вољи народној, Петар Први Карађорђевић краљ Србије прописује "Уредбу о саобраћају справама, које се крећу по ваздуху", на данашњи дан пре 108 година.
У најкраћем ова Уредба је регулисала статус ваздухоплова, поделу на домаће и стране летелице, те је ограничавала принцип екстериторијалности у ваздушном саобраћају, чиме је свака страна летелица над територијом Србије одговарала законима Краљевине Србије. Уредбом је регулисана и безбедност летења у одредбама које се тичу регистрације летелице за безбедну пловидбеност, односно посаде за управљање одређеним типом летелице. Даље, забрањено је летење ноћу, при лошем времену. Збрањено је маркирање, летење наоружаним летелицама, извиђање, ношење голубова писмоноша, надлетање војних инсталација и летење ван раније утврђене маршруте, а без посебног одобрења Министарства војног или унутрашњих дела.Прелет територије Србије је био омогућен страним ваздухопловима уз претходну најаву и дозволу царинских и полицијских органа Србије, а према унапред задатим улазним и излазним "капијама" наше државе. Оглушавање о ову одредбу је повлачило за собом могућност обарања такве летелице.
Уз дефинисање још неких примера везаних за употребу ваздухоплова у војне и цивилне сврхе, ова Уредба се у својој суштини нимало не разликује од модерних закона из домена Међународног ваздушног права, како код нас тако и у свету.
На јучерашњи дан пре 40 година, 7. фебруара 1984. године, паљењем олимпијског пламена испред СЦ "Скендерија" на месту које је предвиђено за доделу медаља спортистима; те хокејашким утакмицама између тимова Шведске и Италије у СЦ "Зетра", односно САД и Канаде у СЦ "Скендерија", практично су отворене 14. зимске олимпијске игре у Сарајеву. Ипак, званично су започеле свечаном церемонијом на стадиону Кошево сутрадан, 8. фебруара...
Сарајевска регија, са свих страна окружена планинама са више од 100 снежних дана годишње, чинила се као идеално место за организацију зимских спортских такмичења. Надомак Сарајева су постојали терени за скијашке спортове који су имали вишедеценијску традицију.
Пале и Јахорина су рецимо између два светска рата били познати скијашки центар са смучарским теренима, скакаоницама и крос-кантри стазама. Први југословенски смучарски слет је тако одржан на Палама и оближњој Јахорини 1937. године, а почетком седамдесетих, Јахорина добија и сертификат ФИС-а, за одржавање међународних смучарских такмичења. Управо тада се и "јавља" идеја да се у Сарајеву организују ЗОИ.
Међутим, град тада није био спреман ни инфраструктурно у смислу објеката и олимпијских борилишта, а није се имало ни новаца. Ипак, припремало се, радило, израђивали су се пројекти (а у ходу се и зидало и подизало, ако не за Олимпијаду, а за грађане-свеједно) и углавном, сви приступни услови за кандидатуру су испуњени 1976. године, да би 1978. године, Међународни олимпијски комитет (МОК), између Гетеборга, Сапороа и Сарајева, изабрао за домаћина XIV Зимских Олимпијских игара град Сарајево.
Тадашњи председник МОК-а, лорд Мајкл Киланин је отворено лобирао да Сарајево добије организацију из више разлога, од којих је неколико било пресудно.
Сапоро и Јапан су већ раније били домаћини, Гетеборг је само у начелу био кандидат, иначе су борилишта била диљем Шведске, док је Сарајево била "чиста егзотика" и својеврсан изазов и за МОК, а и за саму организацију у СФРЈ.
То би биле (и остале су) једине Олимпијске игре у једној комунистичкој земљи, а домаћини Сарајево и СФРЈ као несврстана земља, "обећавали" су превазилажење хладноратовских трвења и бојкота са којима се олимпијски покрет суочио 4 године раније на ЛОИ у Москви, однозно ЗОИ у Лејк Плесиду.
Добијањем организације приступило се реализацији предвиђених и од стране МОК-а усвојених планова. На почетку, дефинисана су места олимпијских такмичења према спортовима.
Бјелашница је била место за одржавање мушких алпских дисциплина, док је Јахорина служила истој намени, али само за жене.
На планини Игман, на локацији Велико поље су предвиђена борилишта за крос кантри и бијатлон, док је Мало поље предвиђено за скијашке скокове.
Планина Требевић је била "резервисана" за боб и санкање, док су у самом граду, на две локације требала да се одрже такмичења у хокеју и уметничком клизању у СЦ "Скендерија", док је СЦ "Зетра" био такође "хокејашки стадион" и простор за такмичење у уметничком клизању, а требало је направити писту за брзо клизање...
Плато испред СЦ "Скендерија" где су додељиване медаље и на којем је паљењем олимпијског пламена на данашњи дан извршено "праотварање" 14. ЗОИ
Речено-учињено.
Уз новац од унапред продатих телевизијских преноса, новац добијен од спонзора из земље и иностранства, односно средстава од самодоприноса - започела је изградња олимпијских борилишта и пратећих објеката.
Подигнут је СЦ "Зетра" са олимпијском двораном и пистом за брзо клизање. Надомак "Зетре" је комплетно реконструисан стадион "Кошево" за потребе церемоније отварања и затварања ЗОИ.
Уз постојећи центар "Скендерија" дозидана је нова дворана.
На Требевићу је подигнута боб/санкашка стаза.
На Игману уређене стазе за крос кантри и биатлон са стрелиштем, као и скакаонице.
Извршена је реконструкција постојећих и изградња нових стаза на Јахорини.
На Бјелашници су комплетно подигнута борилишта за алпску комбинацију.
Све поменуто подразумева и пратећу инфраструктуру, плус жичаре (реконструисане и изграђене) на Игмaну, Бјелашници и Јахорини, укупног капацитета 16000 скијаша на сат.
Поред борилишта, радило се и на инфраструктури.
Реконструисана је Главна пошта на Обали војводе Степе, а подигнута је и нова и модерна зграда поште у Новом Сарајеву.
Дограђени су нови објекти поред зграде телевизије са студијима и интерном сателитском станицом као испомоћ сателитској станици "Југославија" у Приликама код Ивањице; са два линка за Америку и по једним за Европу, Азију и Аустралију - тако да је преко 200 сати реализованих преноса гледало 2 милијарде људи.
Југословенска радио телевизија (ЈРТ) је преносе радила са америчким "Еј-Би-Сијем" (АВС).
Такође, реконструисано је и Народно позориште, Главна Железничка станица, аеродром "Бутмир", студентски дом у Неџарићима и хотели"Европа", "Босна" и "Стојчевац" у Сарајеву, односно на Илиџи, те хотели "Мразиште" на Игману, "Турист" на Палама и "Јахорина" на Јахорини.
Поред реконструкције, изграђени су хотели у граду - "Холидеј Ин" и "ЖТО", на Јахорини и Палама чак 5 нових хотела (Бистрица, Кошута, Коран, Фероелектро и Панорама), на Игману и Бјелашници по један (Игман и Фамос), и на Игману Олимпијско село (помоћно) са смештајним и инфраструктурним објектима (менза, амбуланта, собе за спортисте, трим сале, и сл. за 550 спортиста)...
А оно што је најбитније и што је остало Сарајлијама и имало практичну вредност од ширег значаја (за једно 3000 породица), то је изградња Олимпијског села на Мојмилу и Новинарског села на Добрињи, односно доградња још једног блока студентског дома у Неџарићима (1000 кревета).
Прво се мислило да ће постојећи и овај дограђени део "студењака" бити довољни за прихват спортиста.
Но, како су пријаве долазиле и олимпијски комитети држава потврђивали број учесника и делегација, одлучило се на (већ припремљену варијанту Б).
Тако је настало Олимпијско село Мојмило са 639 станова (за потребе такмичара "напуњених" са 2250 кревета) и Новинарско село на Добрињи са 2154 стана и 8500 кревета.
Сви ови станови су касније предати на коришћење грађанима Сарајева и радним организацијама, а пратећи објекти су пренамењени (нпр. Главна спортска менза на Мојмилу је касније постала Робна кућа-чини ми се)
Око организационих фак(а)та поменуо бих још да је у организацији Игара било 35000 волонтера, који су "опслуживали" око 1300 спортиста и исто толико делегата и тренера и преко 7500 новинара, све у свему више од 10000 људи са свих меридијана.
Сарајевски аеродром је за тих 15 дана "опслужио" преко 300 летелица на редовним и чартер линијама, док је за превоз такмичара и гостију било ангажовано преко 600 путничких аутомобила и око 1000 аутобуса и минибусева. Преноси су реализовани са преко 100 камера, итд, итд...
Морам да додам још и да је војска била ангажована на више фронтова😄.
Питомци Центра војних школа КОВ-а и Школског центра РВ и ПВО са оближњег аеродрома у Рајловцу су били укључени у оне слетове током церемоније отварања и затварања.
Око 1000 војника је било распоређено на Јахорини, Бјелашници и Игману да притекну у помоћ грејдерима. (То се заиста и десило, када је око 100 војника подигнуто на "жицом" на врх стазе на Пољицама (Јахорина) и онда ухвативши се за опасаче и са крпљама на ногама, утабаваху стазу спуштајући се ка Рајској долини).
Преко 100 лекара и техничара из Санитетске службе ЈНА је било укључено у здравствено обезбеђење, док је више од 300 официра, подофицира и војника водило рачуна о радио релејним уређајима...
И на крају, на аеродрому Рајловац је све време злу не требало била приправна једна мешовита хеликоптерска ескадрила са 4 Ми-8 санитетске варијанте, те 4 Ми-8 и 4 Газеле за потребе трaнспорта, превожења и снимања из ваздуха.
Иначе, ЗОИ Сарајево су коштале када се све сабрало и одузело, значи сви трошкови су износили око 130 милиона долара, док су укупни приходи били 10 милиона већи, тако да је ова Олимпијада била једна од ретких ствари које су у оној бившој нам држави била у плусу.
А да не би било све ово горе поменуто као у Швајцарској 😁, "побринули" су се тадашњи републички и покрајински "лидери".
Обичај преношења олимпијског пламена из Грчке до државе домаћина, те његово ношење кроз разна места, постало је камен спотицања тадашњих републичких врхушки. Никако нису могли да се договоре где када и како да се бакља прими, којим путевима да прође, а ситуација је доведена готово до "пуцања" у тадашњој СР Србији...
Наиме, из разноразних комитета и СИЗ-ова је предложено да свака република добије по једну бакљу, БиХ две, а Србија да има три бакље (укупно 9), које ће све "кружити" по републикама, па када дође време пред отварање, да се скупе на једном месту и предају "босанцима".
Међутим, комунари у Србији нису могли да се договоре где ће бити то место сусрета и предаје бакље са Космета и Србије, тј. Војводине, тако да умало да дође до укидања Олиммпијаде
Траса којом је олимпијски пламен пронешен кроз СФРЈ
Шалим се наравно, но су заиста постојала трвења тако да је сам МОК предложио две бакље које би обилазиле СФРЈ, једна западном, друга источном трасом и на крају да се на дан 7. фебруара "састану" у Сарајеву...
Олимпијски пламен је 29. јануара запаљен у древној Олимпији и предат југословенској делегацији у Атини. Ова га је авионом пребацила у Дубровник, одакле је пламен "подељен" на две бакље кренуо у једнонедељни обилазак бивше нам државе...
Иначе, бакљу је радио јапански "Мизуно" и током тих неколико дана преко 5000 учесника је носило кроз места као на мапи горе, а 7. фебруара су се те две бакље, једна од Вогошће, друга од Пала, "сусреле" испред СЦ "Скендерија", где је запаљен пламен на горионику испред места где ће бити додела медаља...
Ноћ уочи отварања Олимпијаде, грађани Сарајева и организатори су провели у зебњи и стрепњи.
Као и неколико дана пре тога, готово читав јануар, а ево и сад фебруар, Сарајево и околне планине су биле без снега. На планинама помало, а у граду нимало.
Ок! Граду није ни требало; на планинама су већ биле спремне машине за вештачки снег; све је спремно за церемонију отварања на стадиону "Кошево"; спортисти и делегације су стигли; олимпијски пламен је већ на Скендерији, али снега ниоткуда-ни за лек...
Све до првих сати после поноћи, у рано јутро 8. фебруара те 1984. године...
А тог јутра, 8. фебруара 1984. године када је требала да се одржи званична церемонија отварања, на Сарајево и околину је нападало готово пола метра снега.
Организатори су могли да буду задовољни, док је један део малициозних новинара, без разлике и са западних и источних страна (па и понеки наши из најсеверније Републике СФРЈ), пробудивши се то јутро у топлим собама Новинарског села на Добрињи, очекивао колапс једне "босанске касабе" у некој тамо несврстаној земљи. Свако је користио епитете примерене својој читалачкој публици...
Али су их организатори, а још више саме Сарајлије изненадиле!
Механизација за чишћење главних путних праваца је савршено радила, а народ се сам побринуо за чишћење споредних улица, тако да никаквих проблема нити колапса није било, у инат извештачима светских и неких наших медија.
У раним поподневним сатима пажња јавности и љубитеља спорта и Олимпијаде пребацила се на стадион "Кошево", где је започео церемонијал отварања 14-их ЗОИ.
Само неколико сати раније, сарајевски гимназијалци и ЈНА су очистили стадион од велике количине снега нападале тог јутра.
Онда је започео програм у којем је учествовало преко 1000 младих, студената и питомаца војних школа из Сарајева.
Након тога је уследио дефиле репрезентација, а потом оне формалности око пријема олимпијске заставе, полагања заклетви и паљења олимпијског пламена...
У свечаном дефилеу представило се 49 држава, што је био рекорд до тада за ЗОИ.
По први пут, на зимске игре су дошли спортисти из Монака, Порторика, Египта, Девичанских острва, Сенегала.
Након бојкота претходних игара у Лејк Плесиду, на ЗОИ су се вратиле Северна Кореја и Кинески Тајпеј; све у свему 1437 момака и девојака који су у разним спортским дисциплинама представљали своју земљу.
Заставу за нашу бившу нам државу је носио Јуре Франко, који је касније постао познат по нечем другом...
Репрезентација СФРЈ
Након дефилеа, тадашњи Председник председништва СФРЈ Мика Шпиљак је прогласио игре отвореним, а онда се "приступило" оним формалностима око полагања заклетве(и)...
Али пре тога је олимпијску заставу из руку председника МОК-а Хуана Антониа Самарана, преузео градоначелник Сарајева Угљеша Узелац, човек који је, уз свог претходника Данета Маљковића, професора Љубишу Зечевића и Драгутина Косовца, био међу онима који су досањали вишегодишњи сан и успели да "направе" олимпијаду у Сарајеву, почев од идеје настале у њиховим главама почетком 70-их, па до реализације...
Свечану олимпијску заклетву у име спортиста је положио легендарни Бојан Крижај, који је био мало збуњен.
Отприлике је рекао: "Заклињем се да ћемо на Олимпијским играма наступати у правом спортском духу, да ћемо поштовати правила и према њима се равнати…"
Онда је овде стао, туц-муц, али је онда 50000 пари руку аплаузом дало подршку овом Словенцу, који је заклетву завршио речима: "У славу спорта и част своје домовине!"
Доктор Миодраг Перовић, међународни судија је положио заклетву у име судија, а клизачица Санда Дубравчић је упалила олимпијски пламен...
И тако су XIV ЗОИ су на данашњи дан пре 40 година и званично почеле...
Што се тиче спортских такмичења, за она у затвореном простору није било проблема, док су она на отвореном, задала много муке организацији, која је до пре дан пред отварање имала проблем са дефицитом снега, а сада је падао и није имао намеру да стане...
Ипак, након неких одлагања, а уз већ пословичну сналажљивост људи са ових простора, сва такмичења су ипак одржана.
Проблем је нпр. настао на Бјелашници, на стази за мушки спуст, где висинска разлика између стартне и циљне равнине није прелазила 800 метара, а како правила ФИС-а налажу.
Али су се организатори сетили, па су старт трке преместили на кров објекта предвиђеног за старт који је ионако био завејан!
Само је на постојећу конструкцију додат "нов" кров, а пребацивањем на виши ниво, "добијено" је оних 800 метара.
У трци је победио Амер Бил Џонсон, оставивши иза себе и Пирмина Цурбригена, додуше тада скијаша у успону...
Наши се у спусту и нису баш прославили. Јанез Плетершек је био 27, а још један Словенац је био на 30-ом месту...
Бил Џонсон
Иначе, треба рећи да је МОК уочи ове Олимпијаде због неговања аматеризма и "бла-бла" разлога, иако су сви скијаши који су се такмичили за бодове ФИС-а добијали новац на тим турнејама, дакле МОК је онемогућио такмичење тада најбољим скијашима-Ингемару Стенмарку, Марку Ђирарделију, Хани Венцел...
Ипак, појавили су се неки нови... Нпр., један који је "запалио" Сарајево. 😀
Јуре Франко
До тада се није десило да земља домаћин не освоји барем једно одличје.
СФРЈ је била први кандидат за такво што.
У нордијским дисциплинама и клизањима смо били аматери, као и у санкашким спортовима.
О хокеју поред Совјета, Чеха, Амера, Канаде, није било места за нас.
Једине наде су се полагале у неколико алпских скијаша и скијашица, те скакача.
Највише у Бојана Крижаја. Али...
Прву вожњу велеслалома на Бјелашници, Јурек (Јуре Франко) је завршио на четвртом месту, док је у другој био први, што му је донело сребрну медаљу, прву и једину за Југославију до тада и од тада на ЗОИ.
Оставио је Франко тада иза себе и много познатијег Хуберта Штролца и Андреаса Венцела.
А још двојица наших су били међу првих десет; Борис Стрел пети, док је Крижај био девети. Грега Бенедик није завршио трку.
А то вече, на платоу испред "Скендерије" (14. фебруар је био), преко 30000 Сарајлија је дошло да поздрави нашег спортског хероја.
Остао је тада чувен и транспарент који је направио неки од вазда на шегу спремних Сарајлија:"Волимо Јурека, више нег` бурека!
Јавност је прижељкивала још једну медаљу; сећам се да сам и ја к`о клинац био уверен да ће Бојан Крижај у слалому освојити злато...
Ипак, није тако било.
Слалом је добио нове хероје, два брата Амера - Фила и Стива Мера, који су били први и други, док је Дидије Буве био трећи...
Фил и Стив Мер, златни и сребрни у слалому
Наши су нажалост подбацили. Јуре Франко није завршио трку, Крижај је био седми, Томаж Церковник 11., док је Куралт освојио 13. место.
На Јахорини, у женској конкуренцији и нисмо могли ништа да тражимо.
У спусту нисмо ни имали такмичарку, док су у велеслалому Андреја Лесковшек, Вероника Шарец и тада јуниорка у успону Матеја Свет, достигле пласман до 20-ог места. Слично је било и у слалому...
Нордијске дисциплине су биле други "адут" и нада која је полагана у неколико словеначких скакача...
Нажалост, транспарент:"ус.а га (Ж)улага", који је раширио на Малом пољу један од 50000 Сарајлија који су пратили ова такмичења на Игману, одлично говори како су прошли наши скакачи.
Улага, Бајц, Тепеш су се пласирали преко 20-ог места; Улага је био 57-ми на 70 метара... Али су зато ове игре "крунисале" два нова краља скокова. Мати Никенена и Јенса Вајсфлога, који су "владали" овим спортом наредних неколико година.
Мати Никенен
У крос кантрију и бијатлону у обе конкуренције нисмо такође имали неких вреднијих резултата, али је Сарајево "добило" и једну даму-хероја. Марију Лизу Хермалаинен...
Она је освојила укупно четири медаље у крос кантрију, и то три златне у трчању на 5, 10 и 20 километара, те бронзу за Финску у штафети 4 пута 5 километара. Фантастичан успех за спортисту!
Такмичења у бобу и санкању су такође била занимљива, не толико што се од наших нешто очекивало, већ због саме атрактивности тих дисциплина где су лидери били Источни Немци у четверцу...
Наше две посаде су заузеле 19 и 23 место... А слична ситуација је била у свим поддисциплинама боба и санкања (2-седи, 4-седи,...)...
Уметничко клизање у "Зетри" је било посластица. Првенствено, "лансирало" је тада тек пунолетну Катарину Вит.
А затим и британски клизачки пар Џејн Торвил и Кристофера Дина, који су у "Зетри" по многима, извели најбољи клизачки перформанс свих времена, клижући уз "Болеро".
Освојили су злато и максималне оцене од свих судија...
А (тада) Источна Немица, Карин Енке је са 4 медаље као и горе поменута Финкиња (2 сребра на 500 и 3000 метара и 2 злата на 1000 и 1500 метара), потврдила своју "доминацију" у брзом клизању, коју је започела 4 године раније у Лејк Плесиду.
Наши и наше се у клизањима (уметничко, спортско, брзо) нису баш прославили. Миљан Беговић је у мушкој конкуренцији био 21., док је Санда Дубравчић у женској заузела 9-то место.
Карин Енке
И на крају хокеј - који је био "атомски"!
Какве су то утакмице биле између Совјета, Амера, Чеха, Канађана.
И наша репрезентација је успела да забележи једну победу; и то против Италијана 5:1, док су нас Совјети "напунили" са 9:1 у групи...
Олимпијски шампиони, репрезентација СССР
Совјети су тада имали најјачу репрезентацију свих времена!
Фетисов и Касатонов као бекови, а у нападу, чувени КЛМ тројац: Крутов-Ларионов-Макаров...
Њихова имена смо ми клинци изговарали са страхопоштовањем као имена фудбалера Партизана ил` Звезде (односно Хајдука, Динама, Сарајева, Жеље, додај по потреби,...) ко је већ за кога навијао...
И на крају још неколико занимљивости са ЗОИ Сарајево `84.
Пиктограми дисциплина сарајевских ОИ
Према успеху, најбољи су били Источни Немци (9 злата, 9 сребра и 6 бронзи), иза њих Совјети (6 злата, 10 сребра и 9 бронзи) И Амери са по 4 златне и сребрне медаље. Ми смо делили 14. место са Јапаном, који је такође освојио 1 сребрну медаљу.
Иначе, медаље су исковане у златари у Мајданпеку и укупно је додељено 222 одличја...
Сенегалац Ламине Гајје био први скијаш црне коже учесник зимских ОИ са "црног континента". Такмичио се у спусту и велеслалому.
Ламине Гај
Египћанин који се такмичио у слалому и велеслалому имао је најдуже име у историји ЗОИ. Звао се Џамал Џамал Омар Мату Абдул-Алем Абдумалек Омае Мохамед Ел-Реди.
А било је још егзотике, типа скакач из Шпаније, санкаш из Португала, или пак скијаш из Аргентине....
Детаљ са затварања са маскотом из Калгарија, домаћина ЗОИ `88
14. ЗОИ су затворене 19. фебруара свечаношћу у СЦ "Зетра".
Од стране председника МОК-а, Сарајево и Југославија су добили сва признања за уложен рад и труд, организацију и домаћинство...
Само 88 месеци касније, уз подршку истих оних који су нас хвалили за уложен рад и труд, а пре свега, уз нашу глупост и безобразлук, напрасно смо заборавили да радимо, јер смо открили нову дисцплину у којој смо добри.
Почели смо да се бијемо... И уништавамо једни другима животе; но, о томе-неки други пут...
