31. март 1999., Јован...

In Memoriam, Јован Бугарић (1949-1999)

На данашњи дан пре 23 године је у НАТО агресији живот изгубио пуковник Јован Бугарић.

пуковник Јован Бугарић (1949-1999)

Јован Бугарић је рођен у селу Исакову у ћупријској општини, 5. јула 1949. године. Завршио је Војну Академију РВ и ПВО и Командно штабну школу тактике РВ и ПВО. Пред НАТО агресију, обављао је дужност Начелника за наставу на Војној Академији РВ и ПВО.

На данашњи дан пре 23 године, Јован је био на борбеном дежурству у комлексу касарни на Топчидеру. НАТО авијација је бомбардовала објекте на тој локацији и зграда у којој се налазио пуковник Бугарић је срушена, а њега су пронашли мртвог након рашчишћавања рушевина.

Постхумно је одликован Орденом витешког мача првог степена. Иза њега су остале кћерке Маријана и Тијана.

31. март 1999., Драгослав...

 In Memoriam, Драгослав Јанковић (1961-1999)

На данашњи дан пре 23 године погинуо је припадник нашег вида војник Драгослав Јанковић.

војник у резерви Драгослав Јанковић (1961-1999)

Драгослав Јанковић је рођен у Нишу 20. марта 1961. године. У младости је био активан фудбалер, а био је и вишеструки ударник на омладинским радним акцијама. Био је и вишеструки добровољни давалац крви. За време војног рока који је служио у Сарајеву, обучио се за дужност оператора на осматрачком радару. Био је запослен у ЕИ Ниш.

За време бомбардовања, јединица у којој је био војни обвезник се налазила на ватреном положају у рејону села Чамурлија код Ниша. Противрадарска ракета којом је дејствовано на јединицу у којој је био Драгослав, експлодирала је тик изнад возила у којем се он налазио. Подлегао је задобијеним ранама.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остале кћерке Јана и Нинослава.

28. март 1999., Владимир...

In Memoriam, Владимир Вујовић (1952-1999)

На данашњи дан пре 23 године, од последица рањавања је преминуо заставник Владимир Вујовић

заставник I класе Владимир Вујовић (1952-1999)

Владимир Вујовић је рођен 16. јануара 1952. године у селу Црвени Бок, општина Сисак, Република Хрватска. Након основне школе, успешно завршава и Средњу војну школу везе РВ и ПВО, која се тада налазила у Краљеву. Као техничар за одржавање система веза у нашем РВ, службовао је у многим гарнизонима СФРЈ.

Бомбардовање га је затекло као радио релејног техничара на Командном месту РВ и ПВО на брду Стражевица у Београду. На дан 27. марта 1999. године, док је са колегом отклањао последице претходног налета непријатељске авијације на једном од система везе, изненада је позицију на којој су они били надлетео један авион у ниском лету и дејствовао по њима. Његов колега, заставник Властимир Лазаревић је тада остао на месту мртав, док је Владимир са тешким повредама пребачен на ВМА. Нажалост, није добио битку за живот. Преминуо је на данашњи дан пре 23 године.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Вања и кћерке Миња и Ања.

28. март 1999., Аћим...

In Memoriam, Аћим Тадић (1971-1999)

Пре 23 године, на данашњи дан је у НАТО агресији живот изгубио старији водник Аћим Тадић.

старији водник Аћим Тадић (1971-1999)

Аћим Тадић је рођен 15. марта 1971. године у селу Смријечно, општина Плужине, Црна Гора. Након завршене Средње војне школе РВ и ПВО, постаје питомац-студент Војне академије РВ и ПВО, али због избијања рата на тлу бивше СФРЈ, прекида школовање и почиње са службом у авијацијским јединицама нашег РВ. Као ваздухопловни техничар-оружар, службовао је у 229. ловачко бомбардерској ескадрили "Мачеви" у склопу 172. авијацијске бригаде на аеродрому Голубовци крај Подгорице.

На почетку НАТО агресије на нашу земљу, Аћим се нашао у групи пилота и техничара која је била на испомоћи према ратном распореду на аеродрому Ниш. Док је припремао ваздухоплов за полетање, директан погодак крстареће ракете је прекинуо живот овог подфицира нашег ваздухопловства.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

28. март 1999., Саша...

In Memoriam, Саша Крстић (1968-1999)

На данашњи дан у НАТО агресији, живот је изгубио старији водник Саша Крстић

старији водник Саша Крстић (1968-1999)

Саша Крстић је рођен у Пироту 18. октобра 1968. године. Након завршене основне школе, уписује Средњу војну школу Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране на аеродрому Рајловац крај Сарајева. Био је питомац 37. класе те школе, смер "радариста". Као подофицир, службовао је у Сарајеву и Новом Саду. Обављао је дужности командира одељења и командира вода у ракетној батерији. У слободно време, рекреативно се бавио спортом и био је врстан музичар.

Његова батерија се на данашњи дан пре 23 годинe налазила на борбеном положају у рејону Ченеја. Саша је тада био командир радарске станице за осматрање и навођење. Уједно је био и оператер на нишанском радару. Директан погодак анти-радарске ракете у возило у којем се Саша налазио, нанео му је смртоносне повреде. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Давор и кћерка Александра.

28. март 1999., Синиша...

In Memoriam, Синиша Лаушев (1971-1999)

На данашњи дан пре 23 године живот је изгубио водник I класе Синиша Лаушев.

водник I класе Синиша Лаушев (1971-1999)

Синиша Лаушев је рођен 6. октобра 1971. године у Србобрану. Након завршене Средње машинске школе ступа у војску као војник по уговору у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду, као возач гусеничног возила. Захваљујући преданом раду и залагању, врло брзо је након одслушаног курса постао подофицир.

На данашњи дан пре 23 године, био је на дужности оператера осматрачког радара у својој ракетној батерији у рејону Ченеја.

На јединицу је извршен напад анти-радарском ракетом. Директан погодак ракете у радарску станицу на којој се Синиша налазио, нанео му је смртоносне повреде. Сахрањен је у Бачком Јарку.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Стефан и кћерка Ања.

28. март 1999., Бојан...

In Memoriam, Бојан Милетић (1977-1999)

На данашњи дан, 28. марта 1999. године, погинуо је војник Бојан Милетић.

војник Бојан Милетић (1977-1999)

Бојан Милетић је рођен у Параћину 26. јануара 1977. године. У родном граду је завршио Школу ученика у привреди и стекао звање аутомеханичара. Био је врстан фудбалер и гитариста.

За време агресије НАТО пакта на нашу земљу био је војник у редовном рочном саставу и обављао је дужност возача гусеничних и возила точкаша у 240. самоходном ракетном пуку у Новом Саду. 

На данашњи дан 1999. године, његова јединица се налазили у рејону Ченеја и имала је задатак праћења и дејства на непријатељске летелице. На јединицу је извршен удар анти-радарском ракетом. Делови ракете која је погодила једно возило су нанели тешке повреде овом младићу. Одмах је пребачен у Покрајинску болницу у Новом Саду, али је нажалост истог дана преминуо. Сахрањен је у селу Стрижа крај Параћина.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

27. март 1999., Властимир...

 In Memoriam, Властимир Лазаревић (1952-1999)

На данашњи дан 1999. године, погинуо је заставник I класе везе Властимир Лазаревић.

заставник I класе Властимир Лазаревић (1952-1999)

Властимир Лазаревић је рођен 10. априла 1952. године у Јагодини. Након завршене основне школе уписује и успешно завршава Подофицирску школу везе РВ и ПВО која се тада налазила у Краљеву. 

У саставу 210. батаљона везе нашег ваздухопловства, службовао је у многим гарнизонима. Обављао је дужност командира одељења. За свој рад је више пута похваљиван и награђиван. За време НАТО агресије, био је задужен за одржавање радио-релејних веза на Командном месту РВ и ПВО на брду Стражевица крај Београда (Раковица). Приликом замене једне антене, оштећене у претходном нападу непријатељске авијације, изненада је рејон Стражевице надлетела још једна летелица, која је дејствовала на тај објекат, при томе усмртивши заставника Лазаревића.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Бранислав и кћерка Катарина.

На месту погибије заставника Лазаревића, 2002. године подигнут је споменик, рад академског вајара Славише Чековића, на којем се налази и спомен плоча са ликом овог пожртвованог подофицира нашег ваздухопловства.

26. март 1999., Зоран...

 In Memoriam, Зоран Радосављевић (1965-1999)

Трећег дана агресије НАТО пакта на нашу земљу, погинуо је мајор авијације-пилот Зоран Радосављевић.

мајор Зоран Радосављевић (1965-1999)

Зоран Радосављевић је рођен у Приштини 26. фебруара 1965. године. Одрастао је у војној породици. Његов отац је службовао по многим гарнизонима тадашње државе, да би се пре Зорановог поласка у први разред скрасио у Београду. Након завршене основне школе, Зоран успешно завршава Ваздухопловну Гимназију "Маршал Тито" у Мостару и Ваздухопловну војну академију у Задру, односно њен деташман за ловачку авијацију у Пули. По завршетку школе и промоције у официрски чин, Зоран бива распоређен на аеродром Батајница и започиње летачку каријеру на авиону МиГ-21, да би убрзо завршио преобуку и за ловца на авиону МиГ-29. 

Поред војних обавеза, свестран какав је био, у слободно време се бави наутиком, тј. једриличираством, а не престаје ни са својим стручним усавршавањем. Завршио је последипломске студије на Саобраћајном факултету у Београду, где је и магистрирао из области сателитске навигације. Спремао је докторску дисертацију, али је дошао март 1999. године.

У том тренутку, Зоран је био пилот у саставу 127. ловачке авијацијске ескадриле "Витезови". Тог 26. марта је стигла наредба за полетање једног пара авиона, за који су се задатак добровољно пријавили мајор Зоран Радосављевић и потпуковник Слободан Перић. Након полетања и узимања северног курса, од официра за навођење пар је добио наредбу да крене ка западу и граници са Дрином. Ту је дошло до контакта наших пилота са непријатељским, где су обе наше летелице оборене директним поготком на 7000 метара висине. Потпуковник Перић је преживео обарање, док је мајор Зоран Радосављевић нажалост погинуо. Остаци авиона и Зораново тело су пронађени у близини Теочака код Бијељине. Локално становништво је успело да Зоранове посмртне остатке у сарадњи са Војском Републике Српске пребаци у Србију, где су сахрањени 29. марта.

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце. У селу Батајница постоји улица са његовим именом. 

Најбољи студент смера ваздушног саобраћаја на Саобраћајном факултету у Београду бива награђен признањем са Зорановим именом. Од септембра 1999. године одржава се једриличарска регата која носи назив "Меморијал Зорана Радосављевића". Многи једриличарски и ваздухопловни клубови у земљи носе име овог часног пилота нашег ваздухопловства.

25. март 1999., Живота...

 In Memoriam, Живота Ђурић (1963-1999)

Први припадник нашег РВ и ПВО који је погинуо у НАТО агресији, био је потпуковник авијације-пилот Живота Ђурић.

потпуковник Живота Ђурић (1963-1999)

Живота Ђурић је рођен у Параћину 19. априла 1963. године. Након завршене Ваздухопловне војне Гимназије "Маршал Тито" у Мостару, уписује и успешно завршава Ваздухопловну војну академију у Задру и стиче звање војног пилота. Прво место службовања тек промовисаног потпоручника је аеродром Петровац крај Скопља. У том граду заснива и породицу и службује све до распада СФРЈ, када његова јединица због новонасталих околности пребазира на аеродром Лађевци код Краљева. Током своје летачке каријере, успешно је завршио курс наставника летења и курс за командира ескадриле. У јединици је прошао све дужности од пилота до Команданта ескадриле, у којој дужности је био и пред почетак агресије НАТО пакта на нашу земљу. Био је Командант 241. ловачко бомбардерске ескадриле "Тигрови" у склопу 98. авијацијског пука.

Према ратном плану употребе те јединице, један од задатака је био и ваздушна подршка операцијама Треће армије Војске Југославије на Космету. На данашњи дан, пре 23 године, планирано је било дејство из ваздуха на кампове и командна места ОВК на Космету. Задатак је предвиђао лет на малој висини, при великим брзинама, пратећи конфигурацију терена. Живота је полетео из Лађеваца и када је био у рејону Глоговца, извршио је дејство на једно складиште ОВК са две бомбе. Након успешно извршеног задатка, наставио је даље према плану и у једном тренутку када је због конфигурације терена морао да изведе маневар и подигне авион био је погођен ватром са земље. Успео је да усмери летелицу на положаје ОВК...

Према претпоставци колега из ескадриле, није се катапултирао јер није хтео да падне жив у руке непријатељу.

Постхумно је одликован Орденом за храброст и унапређен у чин потпуковника. Сахрањен је у родном месту. Иза њега су остали супруга Биљана, син Александар и кћерка Ана.

У продукцији Радио телевизије "Канал М" из Параћина, аутор Емил Милојевић је 2010. године снимио документарни филм о Животи Ђурићу под називом "Живот, јунаштво, памћење".

Обарање авиона Ф-86Д

У знак сећања на једног дивног човека...

Почетком 70-их година сада већ прошлог XX века, у Југославији је извршено планирано обарање авиона у лету. Наиме оборен је неупотребљив и за расход предвиђен авион Ф-86Д. Обарање је извршено самонавођеном ИЦ ракетом К-13 лансираном са авиона Миг-21. 

У то време вежбе гађања у приближно реалним условима, вршене су и у другим земљама, али су цене оваквих вежби биле врло високе. У жељи да се појефтини обука, у Команди РВ и ПВО су дошли на идеју да се у лету као мета гађа „расходован“ авион (кога би пилот претходно напустио падобраном), а затим би га ловачки авион „заскочио“ и оборио.

Ф-86Д.Извор за фото: http://www.mycity-military.com/imgs2/52022_81458016_14088.jpg

Како је већ речено мета је био авион Ф-86Д, који је имао добар ауто-пилот и са кога је ради потпуно безбедног напуштања авиона скинута кабина. Такође, пре извршења задатка извршена је и припрема избацивог седишта, тако што је скинута сва непотребна опрема, извршена замена пиро-патрона, а у простор пакета за преживљавање стављено је олово, чија маса је требало да умањи G-дејство на пилота код напуштања авиона.

Падобран "Паракомандер". Извор за фото: http://www.seniorskydivers.com/data/kuvat/cache/20102005_18-57-58_0016a.jpg-1000x1000.jpg

Треба истаћи да је капетан Сава Остојић заменио и припадајући пилотски падобран спортским падобраном „Паракомандер“, да би пилот могао да направи дужу „задршку“ и да би могао да управља падобраном. Припрему авиона је све време стручно пратио капетан Коцијан Антон. 

Пилот на авиону Ф-86Д, капетан Тома Ђелошевић, био је спортски падобранац и пилот у Ваздухопловном савезу Југославије. По ступању у активну службу у ЈНА, бива распоређен у Ваздухопловни опитни центар (ВОЦ), као пробни падобранац, али и лети на авиону Ј-20 Крагуј. Када се због предстојећег задатка указала потреба за пилотом-падобранцем, капетан Тома Ђелошевић, убрзано се обучава за пилота на авиону Н-60 Галеб, а затим добија и неколико информативних летова на авиону Ф-86Д. Ради бољег увођења у ситуацију, један од тих летова је извршен без поклопца кабине. Одмах потом, ппук Раде Милатовић, пробни пилот ВЗ „Мома Станојловић“ је из Батајнице прелетео авион у Титоград.

Ф-86Д на стајанци. Извор за фото: http://www.mycity-military.com/imgs2/133465_144988387_114%20%281%29.jpg

Може бити од интереса да се истакне да је још и пре наговештаја овог задатка, капетан Тома Ђелошевић поднео захтев за демобилизацију и прелазак у ЈАТ. Његов захтев је прихваћен, он је демобилисан и када је требало да се поменути задатак изврши, он је био у ЈАТ-у. Међутим, Тома Ђелошевић је испоштовао дату реч и без обзира на сву ризичност, вратио се и успешно извршио овај задатак.

У току непосредног извршења овог задатка 5. јула 1973. године, учествовала су четири пилота са три авиона. У авиону-мети Ф-86Д, пилот уједно и падобранац је био Тома Ђелошевић. У ловачком једноседу МиГ-21 са кога је лансирана ИЦ ракета К-13, пилот је био мајор Анте Шутало. На двоседом авиону МиГ-21, летели су пилоти, пуковник Бојан Савник и мајор Миленовић Момчило. У овом лету пуковник Савник је пилотирао авионом, а мајор Миленовић је био у улози сниматеља камером. Треба поменути да су као посматрачи (без интервенција) у авиону Н-60 Галеб, на мањој висини летели и пуковник Франц Рупник и генерал-мајор Златко Рендулић, док је на земаљској радио станици на обали мора био командир опитне авио-групе, потпуковник Владо Крмељ.

МиГ-21 наоружан ракетама К-13 и Р-60. Извор за фото: http://www.mycity-military.com

Сва три авиона, Ф-86Д и два МиГ-21 полетела су са аеродрома у Титограду и на висини од око 5000 метара прешли су у хоризонтални лет. Потпуковнику Крмељу (на земљи) јавили су да је сумаглица доста јака и да капетан Тома Ђелошевић због скинуте кабине има доста јако „шуштање“ у слушалицама (што омета радио везу), али да се лет наставља.

Једносед МиГ-21, са пилотом Антом Шуталом, већ се поставио иза Ф-86Д са пилотом Ђелошевићем, док је МиГ-21 са Савником и Миленовићем, био иза и са стране под углом од приближно 45 степени у односу на Ф-86Д.

Полетање.Извор за фото: http://www.muzejrv.mod.gov.rs/pages_files/parter_files/partexpo/f86_files/images/f86d-03.jpg

Убрзо, Анте Шутало јавља да има циљ „у захвату“.

Владо Крмељ пита да ли је пилот искочио?

Бојан Савник одговара: „Јесте, искочио је и видимо да је отворио падобран!“ 

Крмељ је командовао: „Можете да отворите ватру!“

Анте Шутало отвара ватру и обара авион, коме је прво отпао хоризонтални реп, а затим је у пламену пао у море.

Командир 127. ловачке ескадриле мајор Момчило Миленовић је из задње кабине авиона МиГ-21 камером снимао читав процес обарања овог авиона, а визуелним посматрањем, уочио је низ релевантних података и дао врло леп опис догађаја.

Гађање (НАПОМЕНА! Фотографије је илустрација за текст. На слици је дејство МиГ-21 на авион Мираж током египатско-израелског рата. Извор за фото: http://www.egfighters.freehosting.net/mig21vsmirageiii.jpg

По активирању „система за спасавање“, седиште и пилот су избачени иза авиона. Тома Ђелошевић се ослободио седишних веза и наставио је путању слободним падом од око 2000 метара. Када се нашао на висини 2500/3000 метара, отворио је падобран-Паракомандер и наставио планирајући лет. Приземљио се на обалу у непосредној близини земаљске радио станице, односно Владе Крмеља.

Само лансирање ракете односно обарање авиона извршено је на висини 5000 метара на растојању од око 3 километра и при брзини 850 километара на сат.

Ова прича је настала једног јунског дана 2015. године, а испричао ју је непосредни учесник овог догађаја, проф. др Владимир Милошевић, пуковник авијације-опитни инжењер пилот, један из плејаде наших најбољих ваздухопловних стручњака који је преминуо на данашњи дан пре пет година.

Рођен је 21. јануара 1938. године у Новом Саду. Основно и средње образовање је завршио у Београду, а на Машинском факултету Београдског Универзитета је дипломирао 1964. године. Школу резервних ваздухопловно-техничких официра је завршио у Рајловцу, после чега прелази у активну војну службу са распоредом у Ваздухопловном-опитном центру у Батајници. 

На Ваздухопловној војној академији у Задру је 1967. године положио испит за звање војног пилота, чиме је наставио своју летачку каријеру, започету још 1959. године у Ваздухопловном савезу Југославије. 

У Француској је на чувеном ЕПНЕР-у (École du personnel navigant d'essais et de réception) 1976. године завршио једногодишњу специјализацију за испитивање авиона у лету и тиме стекао интернационалну диплому и звање опитног инжењера-пилота. 

На Машинском факултету у Београду је 1977. године магистрирао са радом „Одређивање полара суперсоничног борбеног авиона у лету“, да би на истом факултету, 1982. године одбранио докторску дисертацију на тему „Допринос одређивању перформанси борбених авиона испитивањем у лету“.

Војну каријеру је започео 1. октобра 1965. године као поручник-референт у Одсеку за аеродинамичка испитивања, да би 1986. године постао начелник Сектора за испитивање свих средстава ратне технике у ваздухопловству. 

Године 1991., бива постављен на дужност команданта Ваздухопловно-техничке академије у Жаркову, а 31. децембра 1992. године је изабран за проректора за наставу и научноистраживачки рад на Универзитету Војске Југославије, где се, осим командних дужности, активно бавио и наставом.

Осим инжењерско-стручног и истраживачког рада за време службовања у ВОЦ-у, бавио се и наставом, па је 1982. године објавио и скрипту из „Практичне аеродинамике“. 

Избором у звање доцента на Машинском факултету у Београду 1987. године, започео је интензивније да се бави наставом. Почетком 1992. године, на Катедри за ваздухопловство те високошколске установе, изабран је за ванредног професора за предмет „Теорија гађања, ракетирања и бомбардовања“, а на последипломским студијама и предмет „Испитивање авиона у лету“.

Пензионисан је у чину пуковника авијације 15. септембра 1994. године. По престанку активне војне службе, 1995. године на Полицијској академији у Београду, бива изабран за редовног професора за предмет „Борбена средства и опрема војске и полиције“. На тој дужности остаје до 2003. године.

Као аутор и коаутор, објавио је више десетина стручних и научних радова, публикација, књига, уџбеника и монографија, објављених код нас и у иностранству.

За свој рад, више пута је одликован, похваљиван и награђиван.

Преминуо је 17. марта 2017. године.