Како сам могао постати "Kirby" свештеник! Кад већ СПЦ није имала "слуха" за мене :)

Ономад, концем прошле деценије овог века, "заслугом" Шулета, тада министра војног, најурило ме у превремену пензију...

Пробни летач у ваздухопловном Заводу, године искуства и летења на хеликоптерима... Са једне стране. Са друге, за своју душу завршен Богословски факултет... Но ипак, све то појединачно и укупно није било довољно за останак у служби једне војске која је ушла у реформе. 

Пензија, к`о пензија. Додуше, наше војне мало веће од осталог света, али мала деца, подстанарски живот, неприхватање седења кући у "најбољим" годинама, углавном, решим да пронађем некакав посао. Узмем огласе, почнем да трагам и позовем један...

Са друге стране, пријатан глас... "Ми смо реномирана фирма, бла, бла, бла, дођите сутра у толико и толико сати на разговор за посао..." 

Тек кад сам спустио слушалицу, схватих да у ствари нисам ни добио информацију о природи посла. Ајде, рекох себи, видећеш већ шта је у питању...

"Тржни центар", један од многих београдских зиданих 90-их. Оних "Шешељевих". По Земуууну... Лоше градње, још лошије архитектуре... Од три локала, направљен један, а на зиду слике усисивача под именом "Kirby". 

Чуо ја за ту скаламерију, све саме оде и панегирике. Начух нешто и око цене тог сокоћала, ал` не чух ништа о ономе што ме "иза угла" сачека... Разговор са секретарицом, која рече да директор "само што није стигао", кад ето њега... Лепо одело, фина кравата, скуп сат... Испостави се да и смо и колеге. Завршио Војну Гимназију рече, ал` старији од мене, не знам га. Каже, напустио војску. "Нема ту `леба!" Па наставља! "Ово је живот, ако си паметан и ако успеш у послу!" 

Лично, нисам никада "падао" на те бонвиванске форе, битна ми је била само допуна кућног буџета, а и он је након неколико минута на основу моје "камене фаце" док је говорио о дијамантским значкама и осталим Бахамима убрзо схватио да нисам тај тип, па је прешао на посао. "У реду", рече он. "Сутра у 9 сати, ти са још неколико колега почињеш обуку!"

Јеее! Почиње школа! Девет је сати. У "учионици" се скупило нас неколико. Два студента, незапослена мама, незапослени инжењер, два радника-жртве транзиције, још једна цура и ја. Одељење. И наш професор... Друго одело, кравата, чини ми се и сат... Само ципеле исте. 

Почиње предавање представљањем производа, што би ми рекли у војсци - презентација тактичко техничких података о средству, тј. производу. Уређај добар... Види се "из ваздуха". Материјали употребљени за производњу, завршна обрада, углавном "није Кина", онако колоквијално... 

Још кад га је укључио у струју па пред нама приказао могућности истог... Па то чудо усисава прашину, пере, пегла, чисти, масира... Само што ручак не кува... Вау! Након неколико утренираних фора, што сам тек касније схватио, свима нам се оте управо тај узвик. Вау! Ал` да се вратимо на технолошки поступак израде. 

Ту ја добих први "минус". 

Материјал, од којег је направљено црево и још неки делови усисивача, према његовим речима, то је производ Џенерал Илектрика, који овај беше развио специјално за НАСА-у и за њихову компанију и нигде више се не користи... "Лексан", тријумфално том речју поентира "професор", ваљда да нас окупљене додатно "забезекне"!  

Ја га погледах и рекох. "Како се бре не користи!? Па користи се и у нашем ваздухопловству још од средине седамдесетих година прошлог столећа... Г-2, Г-4, Орао, Газела, укратко сви ваздухоплови који се некада правише у мостарској фабрици авиона, имаху на себи понеки део те "чудаствене" материје..." 

Поче жамор, мећу "ђацима", упитни погледи ка "професору", а овај ме прострели погледом и пређе на неку другу тему... Дан се завршио тако што је он наставио даљу презентацију, а ја се све до краја часова преиспитивао где то још има лексана у нашем РВ-у (поред чињенице да је лексан упорабљен за израду усисивачког црева)...

Дан други... Кафа на рачун куће... Она к`о из америчких филмова. Из бокала. Па "дошла" к`о сок са укусом ничега. Одма` на почетку часа, а након попијене шалице те "кафе" сам замолио да одем у тоалет... Нећу више пити ту текућину! 

А на часу, тематска јединица - Принципи пословања... Ступњеви у напредовању по вертикали. Врло уочљиво игнорисање мене приликом објашњавања сваког степена посебно; коју он награду доноси у виду неке симболичне значке, новца и семинара на егзотичним местима диљем земаљског шара. Она мама и ја зевамо. Њена мука је да прехрани чедо, а не да види Тахити... 

Други део дана је протекао у објашњавању да они не послују по принципу "мулти левела" него по незнанијачему... Тад добих и други минус! 

Објашњава "професор" пример продаје комплета усисивача са свим додацима, дакле у "фулу". Каже, цена је 3100 евра. Вау, оте се опет нама... 

Чекајте, то је само пример, не морају сви да купе те додатке за масажу, полирање и воскирање аута... Ми, наставља он даље, можемо потенцијалном купцу да понудимо тај уређај за 700 евра одмах, а оно остало, без камате, административне забране, банке и сличних институција, дајемо на 24 рате по 100 евра. Питам ја како то? 

Ако сам добро схватио, ја неком Петру Петровићу, уз сагласност шефа продам усисивач за 700 евра и оставим му 24 уплатнице по 100 евра да он сам плати без икаквог средства обезбеђења, тј. да он сам плаћа... "Без" банке, административне забране и осталих средстава обезбешења. 

Тако је, рече профа! 

"Па шта ако Петар узме усисивач и "запали" негде? Промени адресу!" 

"Све то иде на фирмин ризик!", одговори "професор". 

"Па онда - логично, усисивач кошта 700 евра, а ово је само чист ћар, е да би се задовољила "мулти-левел" структура!", закључих. 

Опет ме ошину... Погледом... 

Поче и мама да коментарише. Даде нам профа слободно поподне... Иначе, како сам накнадно чуо, даљим развојем "банкарског система" у нас, кредитирање се сада врши путем банке... Изгледа да их је неколико "Петровића" ипак "запалило"...

Дан трећи... Не пијем кафу. Не пије ју нико. Секретарица са жаљењем одложи бокалче. Дође профа. Кежуал варијанта, петак је... Ал` све фирмирано... Видим и она цура се средила. Маме нема... Данашња тема, презентација! 

Морам да напоменем, да смо ми у претходна два дана морали да доставимо, свако од нас по 10 адреса где смо уговорили презентацију, коју ћемо током наступајућег викенда обавити у склопу обуке. То нам неће платити... Али ће проценити ко је добар за посао. Поче час и поче објашњавање, како се то чудо од усисивача продаје... 

Па неке форе, па објашњавање производа, па обећавање награде и бонуса... Па разноразни трикови, како би потенцијалног купца "натерали" да "падне са столице" од запањености могућностима... Или пак да домаћицу куће у којој вршите презентацију доведете у стање да се посрами количином прашине и ко зна чега све не, коју је млазна турбина усисивача управо извукла из њеног најбољег и најновијег тепиха, који је, сва црвена у лицу баш јутрос очистила... Машина моћна нема шта...  

Лично ми се не свиђају те "телешоп форе". Почињем неке ствари да капирам, ал` ајде, да видим до краја шта ће бити... Нисам ништа коментарисао... Да не добијем минус...

Завршише се часови и "паде" договор да се окупимо сутра на адреси тој и тој, где ћемо се упознати са осталим колегама, са шефом фирме за град Београд и где ћемо добити менторе за сутрашње и прексутрашње презентације, тј. за суботњи и недељни дан наступајућег викенда.

Отпусти све, мене остави. Каже, ево ти усисивач, носи кући, среди стан, мало вежбај, па га понеси сутра да радимо... Ја упртих ону кутијетину и дођо` кући. Јој како смо се забављали то вече жена, деца и ја... Ја применио све оне форе, деца у чуду... Старији син каже, тата ти си чаробњак... Углавном, радили смо до касно у ноћ, средили стан тип-топ...

Суботње јутро, мирно, тихо... Појављујем се на договореној адреси међ` "карингтонкама" на Бежанијској коси. Пола сата пре договореног времена... Уводе ме у "храм". Ја са усисивачем на леђима. 

А то нека кућа-вила; свуда по зидовима слике усисивача и задовољних и насмејаних родитеља и деце испред неких пејсажа к`о у јеховистичким публикацијама. 

Сија се све... Просторија огромна. Поређане столице, једно 50-60 комада. Испред тих столица "амвон" и "предикаоница"... Иза пак, својеврстан "олтар", а на њему слика неке егзотичне плаже, табла са 50-ак имена сарадника и усисивачи, пуно усисивача... Видео бим и мини линија. На другом крају просторије, иза столица, огромна тераса, а на њој моје будуће колеге... Ћаскају, пуше и пију кафу. Ону! 

Не пијем кафу, одбих девојку која ми ју понуди. Нађох оне моје "школске"... Они ме упознаше са неким другима. Дође и мој "шеф". Слушам приче... 

Човече, сањаћу усисиваче, само се о томе прича, о продаји, о поенима, о напредовању, парама, острвима којекаквим... Ех! У једном тренутку, зачу се музика са оног разгласа, и то нека, рек`о би, `нако индијска. Или како се то модерно каже - амбијентална. Свеједно, иде ми на живце. 

`Ајмо унутра - тапшањем нас "позва" нека "напуцана" госпоја... "Идемо", каже мој "шеф". "Сада ће доћи газда!" 

Кад смо ушли у просторију и поседали на оне столице, видех да нас има свакавих - старијих, млађих, скупо обучених (то су шефови), оних који би да изгледају скупо, али их одају лоше ципеле, кинеске кравате и жутило по оковратнику кошуље (они су дошли до неког степена, ал` још увек не могу себи да приуште те "статусне" симболе), те нас осталих у кежуал варијанти... 

Наиме, нас које тек након тог пробног викенда треба да "иницирају", не "терају" да се држимо "дрес кода" који је иначе управо такав - кравата и одело! Ту "привилегију" ношења тих "одежди" ћемо добити тек након "иницијације", односно примања у фирму, уколико се добро покажемо следећих дана...

Музика престаје, улази "Газда - Биг-бос"... Неодољиво ме подсећа на Дејана Лучића. И он у неком Зилерију. Два печатна прстена и слово "К" на реверу сакоа - од неког драгог камена рекао бих... Значка, не сако... 

Како је он ушао, почиње "обред"!

Е то се не може речима описати. Но ипак ћу покушати. 

Његов "ђакон", младић који је ушао са њим у просторију, прилази разгласу и пушта неку - овог пута диско музику са краја 70-их година... Оне форе "Би-џиз" и то... И он онда са "предикаонице" почиње да маше рукама, и сви у просторији, ови старији сарадници, почеше да машу, као и он и певају, на енглеском језику, све вртећи рукама око главе и кажипрстом указујући на слепоочнице, да: "Кирби је у мојим мислима!" Онда он склапа руке у молитвени положај, а све њишући куковима, а и остали тако исто, па све подврискују да:"Кирби је у мом срцу!"

Наш "професор" се окреће према нама новајлијама и захтева од нас, да и ми "врцкамо"... Неки бојажљиво и почеше, ја у чуду, зин`о сам, мог`о ми је голуб ући у уста. 

"Ђакон" наставља, па почиње да "метанише" и при томе пева, а остали понављају у истом положају, да: "Кирби је у мојим ногама"... Тотални циркус, ал` најјачи ми ови старији, што су учили руски у школи, па не знају енглески, а све ломе језик, како би изговорили речи "молитве"! Подиже се "ђакон" и онда к`о "обузет" поче да шири рукама око главе, како би завршио ову "јектенију" констатацијом, на енглеском наравно, да: "Кирби је свуда око нас" и "прозбом" да нам:"Кирби помогне да победимо све недаће у животу и постанемо успешни и цењени људи"... Након тога је следио један акламативан "урлик", рекао бих - из свих грла "Кирби!", чиме се овај део "службе" завршио...

Ово је био део за "оглашене". Ми новаци, тада смо замољени да напустимо просторију, како би на другом делу "службе", остали само "верни"... 

Објашњено нам је да ће сада разговарати о постигнутим успесима током претходне седмице и нама новајлијама одредити менторе, а пошто смо нови, немамо право да присуствујемо том чину, тј. "Кирби Литургији верних"...

Друга просторија, опет кафа... За овај део састанка, којем нисам присуствовао, нашао сам на неком форуму причу, нека жена је објаснила, ја нисам видео, али преносим, како онда и она табла има своју улогу... Наиме, онај "Лучић" чита имена са табле, где пише колико је ко имао уговорених презентација током протекле седмице и да ли је успео да прода минимална два комада ваљда. Ако неки/нека није успео - те недеље неће добити плату, а онда - за казну, има пред свима да устане и да ЊАЧЕ КАО МАГАРАЦ... Ову информацију сам нашао негде на неком форуму, нисам видео, али с обзиром на оно што видех и општи утисак, верујем да је истина...

Углавном, тај дан сам отишао и "одрадио" првих пет презентација са ментором. Махом код родбине и пријатеља. Према речима ментора, добро ми је ишло, те тако морам испричати и једну анегдоту. 

Последња презентација те вечери код родбине. Поређала се публика. Рођаци - муж, жена, њихова деца, комшиница... Требало је представити могућности усисивача са тзв. "Хепа" филтером. 

Презентација се начини тако да се у филтер стави тканина од материјала од којег се праве кесе за "обичне" усисиваче и на ту тканину се стави коцка шећера... Онда се "третира" тепих неколико секунди, а потом се извади филтер и та коцка шећера који буду црни, али буквално црни од прашине. Та црна коцка шећера се одложи. Онда се узме друга коцка, па се прекрије тим "Хепа" филтером; понови се поступак са усисавањем, те се онда тријумфално прикаже та нова коцка шећера, која је сад савршено бела, а све око ње је црно од прашине... 

Држећи црну и белу коцку у рукама. тада се према "литератури" са часова о презентацији производа, потенцијалниим купцима треба обратити са питањем/констатацијом указујући на "чисту" коцку: "Ја сам свој шећер изабрао, а ви?" 

Е сад, пошто се у кући задесило да није било шећера у коцки, употребили смо средину од хлеба... За време док су извршавани претходно описани поступци, у собу где се то одвијало, ушла је бака, која тек устала од поподневне сиесте беше... 

И кад узе мој ментор да редом поставља оно питање присутнима, све гурајући им онај "црни" и "бели" хлеб пред нос, када је дошао до баке, она му само лаконски одговори, још увек поспана не схватајући о чему се ради: "Немој мене дете нудити, ја сам управо вечерала! Нисам гладна" Вриштали смо од смеха...

Када се то вече вратисмо "у централу", похвали ме мој ментор пред "шефом" да сам добар и тако то... Овај ми заказа за сутра ујутро у девет наставак оних других пет презентација, све соколећи ме... Ја му рекох да је сутра недеља и да бих у то време требао ићи на Литургију... Он ме погледа бело, све не капирајући шта је то. Но, рече да ће ме звати "од понедељка"... 

Нису ме више звали, те тако не постадох сведок и проповедник "кирби" култа...