У знак сећања на једног дивног човека...
Почетком 70-их година сада већ прошлог XX века, у Југославији је извршено планирано обарање авиона у лету. Наиме оборен је неупотребљив и за расход предвиђен авион Ф-86Д. Обарање је извршено самонавођеном ИЦ ракетом К-13 лансираном са авиона Миг-21.
У то време вежбе гађања у приближно реалним условима, вршене су и у другим земљама, али су цене оваквих вежби биле врло високе. У жељи да се појефтини обука, у Команди РВ и ПВО су дошли на идеју да се у лету као мета гађа „расходован“ авион (кога би пилот претходно напустио падобраном), а затим би га ловачки авион „заскочио“ и оборио.
Како је већ речено мета је био авион Ф-86Д, који је имао добар ауто-пилот и са кога је ради потпуно безбедног напуштања авиона скинута кабина. Такође, пре извршења задатка извршена је и припрема избацивог седишта, тако што је скинута сва непотребна опрема, извршена замена пиро-патрона, а у простор пакета за преживљавање стављено је олово, чија маса је требало да умањи G-дејство на пилота код напуштања авиона.
Треба истаћи да је капетан Сава Остојић заменио и припадајући пилотски падобран спортским падобраном „Паракомандер“, да би пилот могао да направи дужу „задршку“ и да би могао да управља падобраном. Припрему авиона је све време стручно пратио капетан Коцијан Антон.
Пилот на авиону Ф-86Д, капетан Тома Ђелошевић, био је спортски падобранац и пилот у Ваздухопловном савезу Југославије. По ступању у активну службу у ЈНА, бива распоређен у Ваздухопловни опитни центар (ВОЦ), као пробни падобранац, али и лети на авиону Ј-20 Крагуј. Када се због предстојећег задатка указала потреба за пилотом-падобранцем, капетан Тома Ђелошевић, убрзано се обучава за пилота на авиону Н-60 Галеб, а затим добија и неколико информативних летова на авиону Ф-86Д. Ради бољег увођења у ситуацију, један од тих летова је извршен без поклопца кабине. Одмах потом, ппук Раде Милатовић, пробни пилот ВЗ „Мома Станојловић“ је из Батајнице прелетео авион у Титоград.
Може бити од интереса да се истакне да је још и пре наговештаја овог задатка, капетан Тома Ђелошевић поднео захтев за демобилизацију и прелазак у ЈАТ. Његов захтев је прихваћен, он је демобилисан и када је требало да се поменути задатак изврши, он је био у ЈАТ-у. Међутим, Тома Ђелошевић је испоштовао дату реч и без обзира на сву ризичност, вратио се и успешно извршио овај задатак.
У току непосредног извршења овог задатка 5. јула 1973. године, учествовала су четири пилота са три авиона. У авиону-мети Ф-86Д, пилот уједно и падобранац је био Тома Ђелошевић. У ловачком једноседу МиГ-21 са кога је лансирана ИЦ ракета К-13, пилот је био мајор Анте Шутало. На двоседом авиону МиГ-21, летели су пилоти, пуковник Бојан Савник и мајор Миленовић Момчило. У овом лету пуковник Савник је пилотирао авионом, а мајор Миленовић је био у улози сниматеља камером. Треба поменути да су као посматрачи (без интервенција) у авиону Н-60 Галеб, на мањој висини летели и пуковник Франц Рупник и генерал-мајор Златко Рендулић, док је на земаљској радио станици на обали мора био командир опитне авио-групе, потпуковник Владо Крмељ.
Сва три авиона, Ф-86Д и два МиГ-21 полетела су са аеродрома у Титограду и на висини од око 5000 метара прешли су у хоризонтални лет. Потпуковнику Крмељу (на земљи) јавили су да је сумаглица доста јака и да капетан Тома Ђелошевић због скинуте кабине има доста јако „шуштање“ у слушалицама (што омета радио везу), али да се лет наставља.
Једносед МиГ-21, са пилотом Антом Шуталом, већ се поставио иза Ф-86Д са пилотом Ђелошевићем, док је МиГ-21 са Савником и Миленовићем, био иза и са стране под углом од приближно 45 степени у односу на Ф-86Д.
Убрзо, Анте Шутало јавља да има циљ „у захвату“.
Владо Крмељ пита да ли је пилот искочио?
Бојан Савник одговара: „Јесте, искочио је и видимо да је отворио падобран!“
Крмељ је командовао: „Можете да отворите ватру!“
Анте Шутало отвара ватру и обара авион, коме је прво отпао хоризонтални реп, а затим је у пламену пао у море.
Командир 127. ловачке ескадриле мајор Момчило Миленовић је из задње кабине авиона МиГ-21 камером снимао читав процес обарања овог авиона, а визуелним посматрањем, уочио је низ релевантних података и дао врло леп опис догађаја.
По активирању „система за спасавање“, седиште и пилот су избачени иза авиона. Тома Ђелошевић се ослободио седишних веза и наставио је путању слободним падом од око 2000 метара. Када се нашао на висини 2500/3000 метара, отворио је падобран-Паракомандер и наставио планирајући лет. Приземљио се на обалу у непосредној близини земаљске радио станице, односно Владе Крмеља.
Само лансирање ракете односно обарање авиона извршено је на висини 5000 метара на растојању од око 3 километра и при брзини 850 километара на сат.
Ова прича је настала једног јунског дана 2015. године, а испричао ју је непосредни учесник овог догађаја, проф. др Владимир Милошевић, пуковник авијације-опитни инжењер пилот, један из плејаде наших најбољих ваздухопловних стручњака који је преминуо на данашњи дан пре пет година.
Рођен је 21. јануара 1938. године у Новом Саду. Основно и средње образовање је завршио у Београду, а на Машинском факултету Београдског Универзитета је дипломирао 1964. године. Школу резервних ваздухопловно-техничких официра је завршио у Рајловцу, после чега прелази у активну војну службу са распоредом у Ваздухопловном-опитном центру у Батајници.
На Ваздухопловној војној академији у Задру је 1967. године положио испит за звање војног пилота, чиме је наставио своју летачку каријеру, започету још 1959. године у Ваздухопловном савезу Југославије.
У Француској је на чувеном ЕПНЕР-у (École du personnel navigant d'essais et de réception) 1976. године завршио једногодишњу специјализацију за испитивање авиона у лету и тиме стекао интернационалну диплому и звање опитног инжењера-пилота.
На Машинском факултету у Београду је 1977. године магистрирао са радом „Одређивање полара суперсоничног борбеног авиона у лету“, да би на истом факултету, 1982. године одбранио докторску дисертацију на тему „Допринос одређивању перформанси борбених авиона испитивањем у лету“.
Војну каријеру је започео 1. октобра 1965. године као поручник-референт у Одсеку за аеродинамичка испитивања, да би 1986. године постао начелник Сектора за испитивање свих средстава ратне технике у ваздухопловству.
Године 1991., бива постављен на дужност команданта Ваздухопловно-техничке академије у Жаркову, а 31. децембра 1992. године је изабран за проректора за наставу и научноистраживачки рад на Универзитету Војске Југославије, где се, осим командних дужности, активно бавио и наставом.
Осим инжењерско-стручног и истраживачког рада за време службовања у ВОЦ-у, бавио се и наставом, па је 1982. године објавио и скрипту из „Практичне аеродинамике“.
Избором у звање доцента на Машинском факултету у Београду 1987. године, започео је интензивније да се бави наставом. Почетком 1992. године, на Катедри за ваздухопловство те високошколске установе, изабран је за ванредног професора за предмет „Теорија гађања, ракетирања и бомбардовања“, а на последипломским студијама и предмет „Испитивање авиона у лету“.
Пензионисан је у чину пуковника авијације 15. септембра 1994. године. По престанку активне војне службе, 1995. године на Полицијској академији у Београду, бива изабран за редовног професора за предмет „Борбена средства и опрема војске и полиције“. На тој дужности остаје до 2003. године.
Као аутор и коаутор, објавио је више десетина стручних и научних радова, публикација, књига, уџбеника и монографија, објављених код нас и у иностранству.
За свој рад, више пута је одликован, похваљиван и награђиван.
Преминуо је 17. марта 2017. године.
