Како смо Совјетима "зачепили" уста...

Током Другог светског рата, наши ваздухопловци су борбене задатке у сукобу против фашиста извршавали на више "фронтова".

На почетку, током Априлског рата, храбро су се супростављали 6 пута јачем непријатељу. Након априлског слома, један део њих је напустивши земљу, током наредних година активно учествовао у саставу британског, америчког и совјетског ваздухопловства. 

Неколицина њих је ударило темеље партизанској авијацији, малој по обиму и бројном стању људства и летелица... Међутим, почетком и током целе 1944. године, долази до промена и на том плану....

Наиме, успостављају се контакти са Савезницима ради школовања и преобучавања наших људи у савезничким тренажним центрима, а у исто време, Јосип Броз позива и све припаднике Југословенског ваздухопловства, који су или били у партизанским или у јединицима ЈВуО, или избегавши заробљавање су живели у илегали; углавном вршени су напори да се извесни договори које је овај склопио прво са Фицројем Маклином, а након тога и са Маршалом Толбухином, а тицали су се војне помоћи коју су требали да чине и авиони - спроведу у дело и да се прикупи људство. Дакле, требало је имати довољно пилота и пратећег особља за неколико стотина летелица које су се очекивале у склопу помоћи.

У том смислу, од пилота који су већ летели под заставом Уједињеног Краљевства у Северној Африци, Медитерану и Италији, формирају се Прва и Друга ескадрила НОВЈ, којој је накнадно прикључено и неколико десетина бораца из Југославије који су пребачени у околину Барија на обуку. Исти случај је био и са младићима, партизанским борцима који су чинили састав Првог падобранског батаљона НОВЈ, чије традиције баштини данашња 63. падобранска... 

Са друге стране, Совјети су такође примили групу наших летача и ваздухопловног особља на обуку у њиховим тренажним центрима. И то:
- у Грозном (обука за јуришне авионе), 
- у Краснодару (ловци),
- у Енгелсу (бомбардери) и 
- у Москви (транспортери и ваздухопловне специјалистичке службе).

Њих око 500. Чији је, иначе, одлазак у СССР представљао својеврсну авантуру на вишедневном путу преко Италије, Египта, Палестине, Ирака и Ирана...

Заједничко и за једне и за друге Савезнике, тј. и за Британце и за Совјете је било то што су не ретко - један део њих, "са висине" и са често отвореном нетрпељивошћу гледали на наше младиће. То се могло назвати и једним потцењивачким односом...

За разлику од обуке и тренаже у Италији, коју су спроводили Британци и једним мањим делом Американци и где је са завршетком рата та обука престала, одређени број наших младића се у Совјетском Савезу задржао и једно време након свршетка рата. И као што рекох, тај потцењивачки дух је пратио момке са "брдовитог Балкана" читаво време обуке - све до једног случаја, о којем сведочи ова анегдота...

Два ратна друга, негде из босанских планина, добри борци бејаху и на крају рата су изабрани да буду упућени у СССР на ловачку обуку. Међутим, овог једног "нападне" тифус или тако нека болест, тако да није успео да оде у групи са ратним другом... Након годину дана,када је прездравио, спремао се и он на пут за СССР, управо када се његов саборац беше вратио одатле, са дипломом пилота-ловца и пун утисака и са једном пилотском палицом као сувениром... Откуда палица!? Објаснио му је...

Наиме, инструктори у ловачкој школи беху прекаљени пилоти са Источног фронта, људи који имаху по неколико десетина ваздушних победа над фашистима. Они су ангажман у пилотским школама схватали као својеврсну деградацију и тај свој став и расположење су јавно износили. А "кола" њиховог незадовољства су се увек сламала на нашим момцима, који су често били предмет поспрдних оговарања, али и отворене нетрпељивости, издирања, викања, па и понеког шамара, када ученик-пилот погреши... А врхунац њиховог таквог понашања је био приликом тренажног лета, када су наши као ученици летели у првој, а они као инструктори у другој кабини... И тада током лета, на пар стотина метара висине приликом увежбавања неке фигуре или шта је већ програм обуке предвиђао, овај наш ионако уплашени веселник је бивао додатно престрављен чињеницом да је инструктор у једном тренутку вадио пилотску палицу из лежишта, потом би је показао ученику, а онда ју је "мртав-ладан" бацао на земљу...

После су се правдали да су тиме хтели да младе "југовиће" што пре баце у ватру, јер су сада они као ученици морали да слете, без могућности да инструктор парира... Нажалост, пракса је показала да су таквом својом неодговорношћу, многи "одлетели" у смрт, не умевши да се изборе са нападом панике... Тим ненормалним инструкторима након толико година рата је ионако било свеједно... А палице су биле "сејане" свуда око аеродрома, а такву једну је овај другар и понео из СССР-а и предао свом другу за успомену, да ју овај са собом понесе на школовање. И напоменуо му је да је увек носи са собом на летење, па када Рус одбаци своју палицу, а да му овај дода ову и замоли га да је врати у лежиште. Јер, поред психопата, било је ту и честитих пилота-инструктора, који су једноставно због колегијалности бацали палицу, али су били спремни да када им наш питомац да резервну, ипак да је врате на своје место...

Дошавши у СССР, након успешно спроведених испита из теорије коју је похађао код нас, убрзо је почела и летачка обука. Нажалост, за инструктора је добио управо "психопату", који га је приликом првог сусрета испрозивао и нагрдио као да је најгори на свету, а без икаквог разлога. Током летова, намерно се правио невешт и показиваао велику дозу несигурности, како би Руса што више времена држао у неизвесности о спремности и степену своје необучености за тренутак који неминовно мора доћи, а то је "бацање палице". То је још више разјаривало инструктора који је након слетања урлао по стајанци и свађао се са својим колегама, како су баш њему доделили овог "чобанина" из неке југословенске вукојебине... Све до једном...

Полетели су на још један тренажни лет... И када су заузели захтевану висину и курс, те када је ученик смирио летелицу, осетио је трзај на својој палици, а затим и инструкторову руку на својим раменима...

Окренуо се и видео нацерено лице руског инструктора који му је показивао своју палицу у руци, коју је следећег тренутка тријумфално бацио у 1000 метара дубок бездан испод њих...

Од те слике му се следила крв у жилама. Знао је сада да је сва одговорност и за његов, али и за живот тог психопате у његовим рукама. Да узме ону резервну палицу, коју је држао сакривену испод јакне и преда Русу... Нема шансе! У претходном периоду, радећи са њиме, схватио је да је Рус човек преке нарави и да сигурно неће бити болећив и прихватити његову "молбу" да узме резервну палицу и врати је на место...

Е онда је у њему прорадио српски инат! 

"Е нећеш га мајци", помислио је. 

Десном руком је "држао" мирно свој авион, а онда се окренуо назад према инструктору и показао у левој руци ону резервну палицу! Махао је њоме испред главе Руса, који је у том тренутку побелео као креч, и још театралније него пре пар тренутака овај, зафићурио је негде ка земљи...

Рус је једно време пратио "лет" палице ка земљи, исти онакав, бео попут креча. Овај наш се онда окренуо својој кабини и све време управљао авионом на ивици инцидента, тиме још више правећи панику код Руса. 

Рус је за то време, у сагнутом положају, покушавао голим рукама да "управља" авионом "помоћу" оног патрљка који чини лежиште палице... 

Овом нашем се чинило да понеки пут, на махове, чује и понеку сочну псовку од Руса. А онда би намерно ангажовао авион на леву страну, па би се окренуо ка Русу. А овај исколачио очи и граби по оном патрљку... А овај наш, исто то уради, па на десну страну...

"Возао" је он још Руса добрих десет минута, али је већ према задатку било време за слетање. У тих десет минута, он је већ стекао самопоуздање да приземљи летелицу, што је и учинио као да је "рођен" са авионом...

Када су слетели, Рус је искочио из кабине и почео да урла да маше рукама са којих је липтала крв. 

На прстима није имао ниједан нокат. Покушавајући да "управља" летелицом помоћу оног патрљка, исекао је шаке и покидао све нокте на прстима руку...

Овај наш је мирно стајао и правдао се и пред окупљенима да је само радио онако како га је инструктор учио... Овај је и даље урлао, све док му се онај унезверни поглед није зауставио на предњој кабини у којој лети ученик. А тамо, на месту на којем и треба да буде, "поносно" је стајала пилотска палица...

Одјурио је Рус тада са стајанке и са аеродрома, праћен громким смехом како наших, тако и руских пилота... До краја школовања ове наше групе, није се појављивао у школском центру... Можда је и кажњен био...

Но од тада, ниједном пилоту-инструктору није падало на памет да се спрда са нашим момцима, нити је икада икоме пало на памет да случајно вади и баца палицу, или учини било какву неслану шалу...

Препорука за филм - "Време првих" (2017)

Да је неким случајем главни актер приче која следи имао средстава да упише Ликовну академију (добио препоруку и позив од академије у Риги, а то било далеко од куће, а велика и сиромашна породица па често није било новца ни за храну; отац уочи Другог рата проглашен рекационаром - одузета му сва имовина и породица истерана на улицу - истина касније рехабилитован), "најлуђи" руски режисер Тимур Бекмамбетов засигурно не би снимио филм о тамо неком сликару... 

Заправо, аутор "Дневне" и "Ноћне страже", односно "најнајнајлуђег" вампирског филма у повијести седме уметности "Абрахам Линколн - ловац на вампире", овде је заменио улогу са режисером своје прве екипе Димитријем Кисељевим, који је потписао ово дело, док је "опичени" Казахстанац овде у улози продуцента.

Ипак (и срећом), главни актер филма и стручни консултант током снимања је баталио Ликовну академију (но не и сликање у слободно време)... 

Свет ликовне уметности је остао сиромашнији за једног академског сликара, али је свет ваздухопловства, а (у овом случају) и седме уметности постао богатији за један, по свим узусима филмског заната, одличан биографски филм. Филм о подвигу једног генерал мајора авијације, двоструког хероја СССР-а и човека који је за живота по Русији имао више спомен обележја подигнутих себи у част него година. Нажалост, упокојио се прошле, 2019. године у 85-ој години...

Он је био ПРВИ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ИЗАШАО ИЗ МАТИЧНОГ БРОДА И ПРОВЕО 12 МИНУТА У ОТВОРЕНОМ СВЕМИРУ. 

Да! Алексеј Архипович ЛЕОНОВ

Филм дакле прати припреме Совјета за слање човека у васиону, а који ће се први "прошетати свемиром". 

Иако су у први мах планирали, с обзиром на динамику и захтеве развоја матичног брода (ВОСХОД) да се то деси 1967. године, "отац" совјетског космичког програма Сергеј Корољов од "Партије" добија задатак да се тај задатак изврши 1965. године, и то до краја зиме, јер су обавештајци из САД јавили да Амери то са својим астронаутом намеравају да ураде у пролеће исте године. Геније који је имао сву слободу делања (Брежњев је говорио да је комплетан Политбиро склон промени и да нема незаменљивог човека у СССР, па макар се звао и Брежњев, сем ако се не презива Корољов. За њега нема замене!), ипак прихвата директиву и даноноћно бди над радовима које спроводе техничари и инжењери над два Восхода. Восход-1 који ће у орбити бити подигнут без посаде ради пробе и Восход-2 који ће имати посаду. А посада...

Сергеј Павлович Корољов

Филм почиње моћно урађеном сценом отказа мотора МиГ-15, којим управља мајор авијације-ловац Алексеј Леонов, млади и куражни кулачки син, који је сликарски кист заменио пилотском палицом. На наредбу руководица летења да се катапултира, Леонов "укапира" да је механичар заборавио да извади главни осигурач избацивог сседишта и катапултирање је самим тим немогуће. Како не би "сахранио" колегу механичара, али и себе, очајнички покушава више пута да продува мотор те да га стартује, што му напослетку и успева, након чега мање-више успешно слеће. "Спашава живот" механичару, а себи због неустрашивости отвара пут ка "Звезданом граду" и улазак међу 20 припадника совјетског РВ који су одређени за космичку мисију ВОСХОД.

Сцена из филма, Леонов поред МиГ-15

Има ту још сјајних сцена током припрема за извршење "свемирске шетње", са аутентично снимљеним кадровима симулације нулте гравитације у параболичном лету са првим совјетским путничким млажњаком Тупољев Ту-104. Затим и саме симулације на матичном броду током припрема за лет и поврх свега, једно необично пријатељство са другим космонаутом на мисији (који је заправо био и вођа мисије, али је Леонов изашао у космос па отуда њему "ловорике) Павлом Бељајевим, којем Леонов као стручни консултант у врло емотивној одјавној шпици филма и посвећује ово дело.

Након несупеха са беспилотним Восходом-1 који се распао у орбити, Корољов се супроставља Брежњеву и одбија компартовске притиске да пошаље људе на "незавршеном" (у најмању руку) броду. Брежњев зачудо прихвата овај став "Алфе и Омеге совјетске космонаутике" ("Сви су замењиви, па чак и ја. Сем Сергеја Корољова"-Леонид Брежњев). 

Бељајев и Леонов пред полетање

Ипак, на притисак и свесно прихватање ризика прво Леонова и Бељајева као чланова посаде, а онда и техничког тима, са места одакле се четири године раније Јуриј Гагарин отиснуо пут свемирског бескраја, са рампе "Бајконур Номера Один" 18. марта 1965. године у 10 сати пре подне према московском времену, полећу два дивјунака да би достигли висну од 500 км изнад наше прелепе планете и да би се један од њих из сигурности матичног брода отиснуо (везан "пупчаном врпцом") у празан простор свемирског бескраја.

И овде се нема шта замерити. У ефектно снимљеним сценама, приказани су сви проблеми на које су космонаути наишли током извршења овог задатка. Без неког скриввања и идеологизације. По речима самог Леонова, шта год је могло да крене по злу-кренуло је по злу. 

Сцена из филма, Прва космичка "шетња"

Од седам ванредних догађаја који су се десили током мисије, четири су била смртоносна самим тим што нису била предвиђена. Три су у симулацијама разрађена, али за четири није било "одговора". Нпр. нико није разрађивао ситуацију (јер се и није могло претпоставити на основу дотадашњих медицинских опсервација Леонова) да се може десити, као одговор на његову хиперактивност и узбуђење у оделу под притиском, да почне да отиче "к`о бумбар". То се заиста десило, те је у једном тренутку везан оним ужетом "пливао" око матичног брода као надувани балон јер није могао да помера ни руке ни ноге од отеклина... Па отказ аутоматике приликом повратка на Земљу; па тровање посаде кисеоником итд, итд, да не причам - погледајте.

Спасавање посаде која се спустила у "припрату Сибира", у неку вукојебину на 100 км северно од Перма након ручно координисаног слетања (због отказа аутоматике) је трајало три дана.

Сцена из филма, Преживљавање у Сибиру

ТАСС је већ јавио да је посада изгинула. Али су их нашли после три дана готово смрзнуте. И једна тривија као капљица уља на ватру; (Кад рекох капљица уља, има једна одлична сцена где једу боршч из тубе претходно га истиснувши, а он се у условима нулте гравитације формира у капљице и онда их они лове по кабини) 

Не верујем да би Леонову то промакло, јер човек зна ко га је спасао. У званичној верзији, примећени су од стране посаде једног авиона који је по квадрантима "преоравао" сибирске пустопољине, а након припреме терена за слетање хеликоптера, евакуисани су са три летелице типа Ми-1. Међутим, у филму су приказани хеликоптери Ми-8, који су званично уведени у употребу тек 1967. године... Параноја бајо мој...

Дакле, за љубитеље жанра и биографских филмова-препорука: Время первых - The Age of Pioneers

И да додам још ово. Да Руси знају да сниме сјајан филм то се већ зна. Кад су у питању грандиозна уметничка дела свакако. И ту нема дилеме. Но, ево већ деценију унатраг отприлике, руска кинематографија бележи успехе и на пољу тзв. блокбастера... И то није само пуко копирање Холивуда, него, рекао бих, узимање оног најбољег од Холивуда.

Такође, филм је "захвалан" и за поређења са сличним делима, нпр. "Аполо-13". Ја то не бих радио. Прво, временска разлика између настајања потоњег и филма о којем причамо је четврт века. 

А друго, заправо прво и најважније; без обзира на све притиске политичких и државних елита два пола "хладноратовске ере", треба имати пијетета према овим јунацима и са једне и са друге стране. Људима, мушкарцима и женама који су неустрашиво писали историју најреволуционарнијег изума после точка... Летења... Од Кити Хоука и браће Рајт, па до космичких пространстава и плејаде ваздушних асова и истинских хероја у које су били загледани милиони младих људи који су кроз њихова дела сањали своје прве кораке о летењу....

Преср`о сам, јел`де? Обавезно погледати!

Наслов филма: Време првих, Время первых, The Age of Pioneers 
Улоге: Евгениј Миронов, Константин Хабенски, Владимир Иљин, Анатолиј Котењев, Александра Урсуљак, Елена Панова, Алексеј Морозов 
Сценарио: Јуриј Коротков
Продуцент: Тимур Бекмамбетов
Режија: Димитриј Кисељев
Трајање: 140 минута

Више података о филмској екипи на IMDb